НОВО у понуди: ОД ВИШКА ГЛАВА БОЛИ – Драган Атанацковић Теодор

Кликни на књигу за преглед понуде

Ова књига свакако није од мило-голицајућих за уши. Није ни лака за читање. Али није ни сувопарна, и врло озбиљне анализе готово редовно су проткане финим хумором. Намењена је онима који стварно имају жељу и вољу да разумеју унутрашње и спољашње стање ствари. Уз напор разумевања иде и изазов (не)признавања много тога што нам се не допада о себи, узроцима својих поступака, мотивима својих разноразних вољења… Ту обично настају куршлуси.

Други, или можда први проблем у читању, с обзиром да се с њим среће већ на насловним  корицама књиге, јесте самоувереност аутора који се сматра оснивачем нове науке и још поврх тога, прве тачне науке о човеку. А на полеђини стоји: „Књига чији садржај, бар у односу на досад постојећа или уобичајена гледишта, представља н е ш т о  н о в о  п о д  с у н ц е м“, што је уједно и наслов предговора.

Ко је тај, ко наступа са позиције онога који зна, а широј јавности је скоро непознат? Још један умишљени тип? Ако додам да је уједно и записивач књига под називом „Друго откровење“, можда ће бити довољно да у себи позитивно одговорите на ово питање и прођете кобојаги незаинтересовано поред ове књиге, као вишка.

Ко ипак призна да му све ово копка радозналост и да је свако пресуђивање и нагађање одговора на постављена питања само на основу гледања корица, преурањено и површно, латиће се читања. То је већ мали искорак из нагађања или пресуђивања на основу (не)допадања, што и јесте суштина антропопсихологије и њена различитост у односу на досадашње такозване друштвене науке.

Откривања: ЗАОВИНСКО ЈЕЗЕРО – бисер Таре

Поделићу са вама један мој путопис од пре пар година, можда неком да идеју где да проведе део одмора овог лета. Ја нажалост нисам био у прилици да од онда опет обиђем овај крај, али се бар надам да у међувремену није ништа покварено, ако већ није боље уређено.

Кад се почетком 80тих остварило још једно пророчанство Тарабића и Дрина потекла уз Тару, она је и визуелно и туристички добила нови, још лепши лик. На току планинске речице Белог Рзава изграђена је брана и тако је настало Заовинско језеро, названо по истоименом месташцу које је већим делом потопљено. Ниво језера је близу 900м н.в., површина око 4 км2, а обим око 35 км.

Крстарећи Таром лета 2009те по први пут смо се сусрели са Заовинским језером и заљубили се у његове крајолике већ на први поглед. Језеру се прилази путем из Митровца и пошто се изађе из подручја Националног парка Таре после неколико километара избија се на његов северни обод где се пут раздваја налево и надесно.

Насумице смо кренули удесно и тако се упутили ка Заовини западним ободом језера, пролазећи успут поред изворишног дела Белог Рзава. После десетак километара вожње кривудавим, уским путем, кроз прелепу природу, избили смо у Заовине, доста високо изнад језера,  заправо, што смо касније сазнали, у мало насеље које је настало након потапања старе Заовине. Једна продавница, кафана, месна заједница и извиђачки дом, то је мајушни центар овог места. Видимо да мало даље асфалт престаје, па смо сели да попијемо кафицу и да се распитамо о путу даље, јер карта нам показује да можемо окружити цело језеро. Сазнали смо да је то само пар километара недовршеног пута и да се после успона наставља асфалт.

И стварно, кад смо избили на превој, тако је и било, лево је настављао наш пут, а десно насути, ка локалним засеоцима и даље ка Предовом крсту, на западу Таре. Одавде није препоручљиво пробати колима стићи до Предовог Крста, дакле ко воли дугачке планинарске шетње, сигурно је предивна тура, иначе приступ колима постоји од Перућаћког језера. Са овог места поглед пуца на више страна, источно ка језеру, западно ка висовима Предовог крста, а југозападно се назире узводни ток Дрине ка правцу Вишеграда.

Спуштајући се са овог превоја, пролази се кроз засеок Мандића, место које смо изабрали за нашу базу две године касније. Само километар – два ниже силази се на најужнији део језера, заправо пут прелази преко саме бране. Изузимајући неуређену «плажу» која се налази уз саму брану и несређен камп простор где му место није, ово је без сумње једно од најлепших места у Србији. Непосредно уз брану на низводним стрмим и дивљим остењацима са западне стране уздижу се оморике, које је Панчић управо на овом простору запазио и описивао, са источне стране се пружају прелепи питоми пропланци засеока Спајићи, а између лежи још једно, знатно мање, акумулационо језерце, по њима названо. Узводно је исто предиван поглед на Заовинско језеро.

Локални предузетник, који је закупио некад задружну продавницу на стотинак метара пошто се пређе брана, добро се досетио (али зар је могуће да већ четврт века није ничега било!?) и управо направио једну омању, покривену дрвену терасу уз њу, па је сада, ето, то једино место где се на Заовинском језеру може сести и нешто појести, рецимо пастрмке из оближњег рибњака, или пасуљ са ребарцима, или гулаш, што је најчешће и једино у понуди. Али и да се не може ишта појести, то је царско место, са најлепшим погледима на обе стране.

НОВО у понуди: СРПСКО СРЦЕ ЈОХАНОВО – Веселин Џелетовић

кликни на књигу за преглед понуде

Роман по истинитом догађају, који се мора прочитати. О томе писац каже:

„Као и поема, роман говори о Немцу који носи срце Србина са Косова и Метохије. Суочен са тешком болешћу и немогућношћу да редовним путем добије срце, на Савет Координатора Евроатланта, Јохан одлучује да купи срце на црном тржишту. Објашњено му је да постоје људи који због материјалне користи, углавном да би егзистенцијално спасли породицу, продају своје органе. Његова прича изазвала је толики бол у мени да сам поему од пет страна написао за само два сата. То се догодило 2006. А када сам 2007. године сазнао да је Немац усвојио дете човека чије срце носи додао сам две строфе.   Многи који су прочитали поему натерали су ме да ове горке стихове преточим у роман…

…Међу тим часним старинама на гробљу приметио сам човека који својим оделом и понашањем није припадао времену и простору у коме смо се налазили и који са неком аристократском дистанцом  посматра шта се дешава. Оно што ме је запањило било је дете мог пријатеља које му је стајало обгрљено око ногу.  На питање које сам поставио старцу, ко је тај човек, добио сам запањујући одговор: “Нећеш ми веровати човек је дошао и рекао да носи срце нашег Јована. Молим те, ти си писац и новинар, види о чему се ради. Милан га упорно зове „тата“.

Тада сам чуо ову стравичну причу на основу које сам написао поему и роман.

Немац ми је у жељи да усвоји дете , испричао све податке које је о Јовану добио од БНД (Немачка обавештајна служба). Целу причу су они сазнали захваљујући томе што је у том  приватном затвору у Албанији био заточен и један Руговин човек.

Стражар који га је познавао пренео је његовој породици информацију о томе где се налазио , као и то да је са њим био и Јован. Много Шиптара, који су  били против терориста завршило је као жртва трговине органима. Преко 300 Срба одведено је у Албанију и држани су у приватним кућама до момента када су одвођени на обалу Јадрана. Тамо су черечени делови тела и у специјалним хладњачама превожени глисерима до Италије у места где су рађене операције.

Од пара зарађених на трговини органима,  дрогом и цигаретама финансирала се УЧК-терористичка организација чији су људи данас на челу ове наказне творевине зване Косово. Немојмо никад заборавити да су ова зверства почињена у време мира, пред очима међународне заједнице која је тамо дошла да успостави ред и закон. Они су дозволили отворен лов на Србе, који нажалост траје и данас.“