ЗЕЛЕНИШ – кључна карика уравнотежења исхране

 

Није никаква новост да је зелениш изузетно корисна храна. Ипак, нисам изузетак у томе што сам га врло ретко конзумирао. Пуно људи има извесну одбојност према зеленишу, а и кад се нађе на њиховом јеловнику има га у малим количинама. Да додамо томе да се можда и чешће користи кувано, што га сигурно мање или више лишава неких корисних састојака.

Пре десетак година, Викторија Бутенко, аматер – нутрициониста, дошла је до више него интересантних закључака, који су се показали врло делотворним и у пракси. Претходно је Бутенко, притиснута озбиљним здравственим проблемима, како својим, тако и супруга и деце, прешла на сирову исхрану и успела да на тај начин поврати њихово нарушено здравље. Бивајући више година на таквој исхрани, осетили су да им нешто фали, тако да је доста размишљала и истраживала… И запазила је фрапантну разлику у исхрани мајумуна, који имају човеку најсличнији дигестивни систем. Та разлика се односила управо на унос зелениша и његово учешће у исхрани. Учешће зелениша у уобичајеној исхрани људи, чак и оних који су вегетаријанци, драстично је мања.

Бутенко је покушала да у својој исхрани то промени, али се суочила са проблемом како уносити веће количине, јер зелениш ни њој, као ни већини људи није посебно укусан и примамљив. Други проблем се односио на тешкоћу да човек адекватно обради зелениш путем жвакања, јер управо финим ситњењем зелениша долази до ослобађања најкориснијих састојака. Наша вилица и зуби су временом знатно ослабили и у односу на наше претке од пре пар стотина година, а камоли у односу на оне од пре више хиљада година. Такође, људи којима је из здравствених разлога најпотребније да повећају унос зелениша, обично су већ у годинама када губе своје зубе, што им још више отежава адекватан процес жвакања и потребног уситњавања хране. Додатан проблем је и низак ниво хлороводоничне киселине у желудцу, која је неопходна за секундарно разлагање зелениша, што је све чешћи случај данас услед дугог периода лоше исхране прерађеним индустријским намирницама.

Први искорак је била идеја да се зелениш уситњава у блендеру и да покуша да га тако помешаног са водом пије као сок. Али и укус и мирис сокова од зелениша је углавном сувише јак, горак или опор, нимало пријатан за конзумирање. И онда је дошла на идеју да га меша са воћем, посебно слатким у почетку, попут банана, што се показало пуним поготком. Бутенко је осим тестирања ефеката повећаног уноса зелениша на овај начин,  у свакодневној исхрани своје породице, спровела и мање експерименте са групама људи који су добровољно, зарад решавања сопствених здравствених проблема, редовно пили зелене сокове у дужем временском периоду.

Своја искуства и практичне савете, као и мишљења консултованих експерата у случајевима када је нешто требало стручно објаснити, Бутенко је преточила у 2 корисне књижице које свакако треба прочитати: „Зелено за здравље“ и „Револуција зелених кашастих сокова“. За оне који из здравствених разлога имају потребу да сасвим пређу на сирову исхрану биће корисна и њена прва књига „12 корака до сирове исхране“, која је у овом издању, седам година касније, допуњена искуствима коришћења зелених сокова.

Пажљиви читаоци уочиће неке суштинске искуствене савете често пренебрегнуте од оних који више помодно, или само из гастрономских побуда повремено спремају или наручују зелене сокове. Издвојио бих ове: доследна, свакодневна, или скоро свакодневна конзумација зелених сокова; коришћење различитог зелениша, не само једног у дужем периоду; осим воћа није препоручљиво редовно додавати орашасте плодове и семенке у сокове, јер то отежава апсорбцију;  за најбољи ефекат попити сок ујутру око 40 минута пре оброка, а током дана најмање исту временску паузу правити после или пре неког оброка.

У свему осталом постоји заиста широка лепеза комбинација за прављење сокова. Сви смо различити и што се укуса тиче и потреба, тако да је најбоље ослушкивати реакције сопственог организма и уз мало интуиције доћи до онога што му највише погодује. Притом, ипак, потребна је одређена мера истрајности и поступности, поготово уколико нам је организам у лошем стању – требаће му времена да се прилагоди променама. Посебно мислим на зачаран круг који је често већ настао код људи који не могу добро да сажваћу храну, и/или имају низак ниво хлороводоничне киселине. У немогућности да производи желудчану киселину у потребној количини, човек већ тешко подноси зелениш, престаје да га једе и склон је аверзији према њему. Као резултат организам бива све више у дефициту хранљивих материја и здравље наставља да се погоршава. Уносом алкалне хране у комбнинацији са зеленим соковима доћи ће постепено и до дизања нивоа хлороводоничне киселине, што је предуслов за промене које ће се огледати у лакшем варењу и адекватнијој апсорбцији. Ипак, уколико се човек не потруди да промени и лоше навике редовног уношења посебно слаткиша и прерађених намирница, тешко да ће се ослободити акумулираних последица.

С обзиром да сам почео редовно да пијем зелене кашасте сокове током зиме, најчешће сам их правио од спанаћа и кеља, понекад од зелене салате, першуна и руколе. Од воћа редовно сам додавао банану, често и јабуку, понекад суве шљиве, поморанџу, киви… Почетак пролећа сам са радошћу дочекао и искористио да почнем учити о самониклом биљу, па су се тих дана у блендеру најчешће нашли мишјакиња и маслачак, уз додатак мени врло пријатних, више зачинских листића красуљице.  Импровизовао сам и напитак са листовима сремуша, при чему исцедим и један лимун, додам један краставац, а после блендирања у чаши размутим и кашичицу меда. Сада сам већ пробао и комбинације младих листића пуцавца, ноћурка, црвене детелине, боквице… О укусима и ефектима нећу посебно писати, то је најбоље да свако сам открива и истражује.

Зимски период је доста проблематичан и због тога што се често не може наћи квлитетан зелениш на пијаци, па се понекад мора платити и скупље за органски. Проблем је и то што углавном зелениш долази из пластеника, током раста има дефицит сунца, а могуће и не адекватну подлогу. То је итекако битан фактор, а не само то да није прскано и третирано хемикалијама. Проналажење поузданог снабдевача квалитетним зеленишом, као уосталом и другим намирницама, а да то не буде баш прескупо, остаје за свакога врло важан посао око којег се ваља потрудити у свако доба године. Ко има могућности да и сам започне са малом баштом, такође ће морати да се додатно потруди и учи, што је случај и са упознавањем и брањем самониклог биља. Ево неколико корисних линкова које од срца препоручујем, по један за:  „трагаче“,  „баштоване“ и „бераче“.

Нешто и у вези блендера, зелениш иако наизглед нежан често се састоји од врло чврстих и жилавих влакана, тако да је потребан добар блендер јачине од око бар 1000 вати. Од оних које сам имао прилике да користим, нутрибулет 900 се показао сасвим добрим, као и Вегавита ВБЛ-767 блендер од 1500 вати. Оквирне цене су око 9-15 хиљада дин, а увек има неких промоција или акција на разним сајтовима. Споменути Вегавитин блендер можете набавити и преко страница једног иначе интересантног блога са ове платформе, чији аутор има више чланака везаних за природан живот и исхрану који су плод вишегодишњих личних трагања и искустава.

И за крај ове мале серије чланака о исхрани нагласио бих још једном узалудност тражења „чаробног штапића“. Здрава – уравнотежена исхрана јесте важан и често врло потцењен фактор очувања општег здравља организма (нормалног, равнотежног стања) и неизбежан корак ка оздрављењу (уравнотежењу), ако је већ дошло до болести. Али уколико није у садејству са одговарајућом физичком активношћу и духовним освешћивањем, које почиње признавањем и разумевањем сопствених чињења, тешко да ће дати очекиване, а посебно трајне резултате. А треба имати на уму и да нема „рецепта“ за све, неке основне поставке и препоруке могу имати општу важност и применљивост, али свако мора сам пронаћи оно што његовом организму највише погодује. Наравно, не користећи се тиме као изговором за попуштање својим лошим навикама и лењости, поготово кад је потребно помоћи организму да се самоизлечи.

Богатство биљног доручка

 

Прва промена коју сам унео у моју исхрану везана је за воћну кашу као доручак. Заправо припремајући се за петодневно чишћење црева које је требало да буде претежно уз исхрану на соковима, неколико дана сам прешао на биљну сирову храну.  Сећам се да сам тражећи неки једноставан рецепт за доручак нашао на нету један чланак по коме сам га припремио. Био сам врло задовољан и укусом и заситљивошћу овог „открића“. Основа су биле овсене пахуљице, којима је додавано воће, ораси и пар зачина. Тада ми је било најважније да доручак лако и брзо спремим, а временом сам научио да се вреди мало више потрудити. Пре свега уместо разних куповних пахуљица и муслија, који су нутртитивно осиромашени термичком обрадом зрна, а често и оптерећени разним вештачким адитивима, користити цела зрна житарице после потапања. А онда обогатити кашу разним корисним биљним додацима, које би иначе ретко конзумирали, што је и главна поента овог чланака.

Није на одмет напоменути да је споменуто чишћење организма  неопходна прва помоћ,  како за оне који су дуго на лошој исхрани и већ имају видне последице, тако и за оне, попут мене, који су се нешто краће или умереније лоше хранили, па су наизглед још здрави. Ја сам се држао програма које је развио доктор Ричард Шулц, с обзиром да је управо његов приступ исхрани, као важном сегменту оздрављења организма, имао пресудног утицаја на мене да се покренем у правцу мењања нездравих навика. Зато свима топло препоручујем књигу „Лечење неизлечивих болести“, која је писана у форми разговора са др Шулцом и у којој су сажета целокупна драгоцена искуства из његове богате праксе,  укључујући програме чишћења организма, детаљне рецепте за справљање и коришћење разних лековитих биљних тинктура, напитака и мелема, као и методе и технике природног лечења разних болести.

Када човек направи тај мали напор да се освежи кроз чишћење појединих органа уз помоћ петодневних постова и биљних тинктура, онда је нормално да се неће олако вратити старим нездравим навикама. Напротив, добиће подстицај да више научи о храни и да постепено уводи у своју исхрану неке корисне промене. Тако се временом и мој доручак обогаћивао како сам откривао нешто ново о разним биљним намирницама и њиховим корисним својствима, и испоставио се као најбољи начин да се уведу у редовну исхрану. Ја сада отприлике три пута недељно припремам овај заиста изузетно нутритивно богат биљни доручак који садржи и житарице и воће и орашасте плодове и семенке и зачине и биљно уље… То је корак у правцу препоруке др Колина Кембела, на основу резултата такозване „Кинеске студије“ којом је руководио, да је преовлађујућа биљна исхрана целовитим непрерађеним намирницама  оптимална за човекове потребе, о чему сам писао у претходном чланку.

Сада скоро увек од житарица користим просо. Од неколико других које сам пробао овас (зоб) ми је остао на другом месту као избор. Њега спремам у зрну скроз сировог. Иначе ко би да има користан приручник о житарицама и разним начинима њиховог спремања препоручујем књижицу Валтера Пердотија „Цереалије – својства, примена и деловање“. Просо ми је дефинитивно најукуснији, а иначе је врло богат минералним материјама, посебно гвожђем (користан за проблеме са анемијом), магнезијумом, фосфором и силицијумом. Садржи витамине А и групе Б, лако се вари, а због високог садржаја лецитина и колина посебно је користан за особе које се мало крећу и баве интелектуалним радом, у слабости и трудноћи.  Просо се издваја од других житарица и по једној веома битној одлици, а то је да ствара алкалност у организму. Ово је данас важно за већину људи јер је закисељеност организма услед лоше исхране узрок многих здравствених проблема и не може се довољно нагласити колико је важно алкализовати организам. Тако да Теодор Баруди није уопште претерао када је свој књизи дао наизглед превише драматичан наслов: „Алкализујте се или умрите“.

Код житарица које се масовно гаје, посебно и за сточну храну, много је већи ризик од ГМО подвала и разних неподобних третмана, него за ову, на неки начин скрајнуту житарицу. Зато ми је сасвим прихватљиво да се купује из конвенционалне производње, јер је цена проса са органским сертификатом скоро око 4 пута скупља. Гледајте да није увоз из Кине и слично, то избегавам и кад стоји да је органско. Нисам још наишао на понуду од домаћег произвођача, а на основу препоруке и сасвим доброг искуства купујем Лучарева паковања од 500 г, увоз из Русије, најповољније што сам нашао је 77 дин у Универекспортовим радњама, значи испадне 154 дин / кг. За један доручак (2 велике порције или 3 осредње) користим око пола кесе, односно око 250 г.

Како просо има врло мало фитинске киселине у опни, што га такође разликује од већине житарица, можете наћи да га није потребно потапати, међутим сматрам исправнијим став да је потребно потапати све што спада у семење (орашасти плодови, семенке уљарица, махунарке и житарице) не само због смањења фитинске киселине него и ради ослобађања инхибитора ензима. Њиховом неутрализацијом семење „оживљава“ , ензими се активирају и доприносе бољем варењу и апсорбцији хранљивих састојака. Значи и просо ваља потопити бар 6 сати, практично преко ноћи ако доручак спремамо ујутро, или после ручка ако ћемо га спремити пред спавање. Претходно се испере у 3 воде, па налије отприлике у односу 3:1. Та вода се ујуто проспе па се са свежом водом у истом односу кува. Већина рецепата подразумева да вода проври, али ја гледам само да кувам око 15 мин на средњој јачини.

Што мање термичке обраде, још једно је генерално правило које сам научио у вези очувања хранљивости и кога гледам да се што чешће држим. Конкретно, скроз сирови просо је по мом укусу сувише тврдо хрскав, а скроз прокувани опет сувише мљецкав, тако да се на овај начин добије укусније стање, још увек мало хрскаво, уз минимално умањење хранљивости услед термичке обраде. Идеална температура до које се при загревању очувава хранљивост сирове намирнице је око 40-50 степени, у овом случају потребна је нешто виша температура, али свакако не да вода проври.

Процеђеном просу додајем 2 банане и 2 јабуке (избор погодан за овај зимски пеиод, а касније се отвара широка могућност комбиновања са сезонским свежим воћкама) све врло ситно исецкано, или изблендовано (ако је баш журба). Кад се то добро промеша најчешће додајем мање-више 6 кашичица млевених ораха, 6 кашичица млевеног семена лана, 3 кашичице рогача, 3 кашичице цимета, 2 кашичице млевеног ђумбира, 1 кашичицу курукуме и 2 кашичице кокосовог уља, све опет добро измешам и ето сјајног доручка. Наравно, кад нечега од побројаног нема, убаци се нешто друго (сусам, сунцокретово семе, чиа семе, какао…), а свако ће, сходно свом укусу или потреби, рецепт мењати или допуњавати. Ко воли слађе може додати мало меда или малтекс (екстрат јечменог слада), само немојте шећер. Рафинисани шећер, уља и  брашна спадају у неколико најраширенијих производа којима је масовно деградирана и онездрављена исхрана људи.

Сви наведени састојци овог доручка изузетно су корисни и добро је додавати их на разне начине јелима, соковима, чајевима…  Ланено семе треба јести искључиво самлевено, остатак који се не потроши држати у затвореној посуди у фрижидеру, по могућству што краће. Купујем органско несамлевено, јер тако може дуже стајати, а оријентације ради може се наћи по цени од око 260 дин за паковање од  500 г. Пошто је семе врло ситно и доста тврдо треба вам или млин за кафу или баш јак блендер.  Цимет треба узимати цејлонски иако је знатно скупљи (најповољније што сам налазио је око 350 дин / 100 г) од углавном коришћеног кинеског, који заправо и није прави цимет (од сличне је биљке која међутим садржи око 60 пута већу количину кумарина, хемијског једињења потенцијално штетног за јетру и бубреге).

Кокосово уље је прича за себе, мада као и о осталим састојцима можете пуно тога прочитати у разним чланцима на нету, препоручио бих вам да прочитате сјајну књижицу доктора природне медицине Бруса Фајва „Лечење кокосовим уљем“. Осим на овај начин, додајем га и у какао и у чај од ђумбира, тако да бар једну кашичицу дневно унесем. Иначе најповољније квалитетно кокосово уље (нерафинисано и недезодорисано) нашао сам у ДМ продавницама и кошта 770 дин за паковање у тегли од 620 мл (значи 1240 дин/ кг). Стварно је врло пријатно, благог мириса, нимало лошије од знатно скупљег Гранумовог, које сам исто имао прилику да пробам. Прерада кокосовог уља је сасвим другачија него код маслиновог уља, а у употреби су често неадекватни слични термини, тако да саветујем да се прочита овај чланак ради разјашњења.

Рогач је добра замена за какао у ширем медитеранском подручју. И једно и друго могу бити замена за напитке од кафе, свакако су кориснији. Притом, треба знати да какао, као и кафа, као изузетно комерцијализовани производи, углавном бивају подвргнути најјефтинијој технолошкој обради кроз коју губе највећи део своје хранљиве вредности. Уз то се углавном гаје на великим плантажама уз примену пестицида, суше се у често нехигијенским условима па садрже понекад и трагове измета, инсеката и других нечистоћа, а у процесу финалне припреме додају им се и разни вештачки адитиви за укус, боју, конзервирање… Често су у питању и хибридне сорте, које су због нижег квалитета и лакшег узгоја знатно јефтиније од знатно ређих аутохтоних сорти. Зато има пуног оправдања да се купује и доста скупљи какао, за који се зна да је набављан директно од провереног произвођача, који поштује технологију хладног процесуирања (издвајање праха из зрна на температурама до 45 степени) и придржава се строгих услова паковања. Гледајући понуду на нашем тржишту препоручујем какао фирме Јуст супериор који се може наћи у многим продавницама здраве хране по цени од 600 – 700 дин за 150 г. На њиховом сајту, осим понуде производа које дистрибуирају,  могу се наћи и врло разумне препоруке везане за исхрану уопште.

Кад смо већ код доручка и јутра, једна од ретких добрих навика коју сам стекао, и пре него сам почео да уводим промене у исхрани, везана је за јутарње „умивање“ организма са пуном чашом воде. Неки препоручују да се у њу исцеди и мало лимуна. Сада се трудим да њој следи и чаша зеленог кашастог сока. Али то је већ друга прича у којој ћу вас упознати са малом „револуцијом“ у исхрани коју је иницирала Викторија Бутенко својим открићем новог начина за унос већих количина зелениша, најхранљивијег, а генерално најмање коришћеног поврћа.

Моћ исхране за здравље и опстанак

 

Свакако о исхрани има много позванијих који пишу, или би могли да поделе своја искуства сигурно богатија од мојих. Доста сам размишљао да ли је уопште оправдано да и почнем о томе писати, као и на који начин да то излажем. Четири месеца колико се озбиљније бавим исхраном мало је, али опет прилично пуно сам прочитао, доста тога лично применио, понешто повезао гледајући уназад и имам осећај да вреди направити малу рекапитулацију. Прављење сваког пресека уједно је мисаона провера праксе, мени је свакако на корист, а буде ли још некоме утолико боље.

Основни закључци су следећи:

О исхрани генерално мало знамо, а и оно мало што смо кроз образовање или у породици научили, нити је поуздано, нити је темељно. Да ствар буде гора ни лекари,  који би о томе требало да највише знају, немају адекватно образовање у вези исхране. И то није специфичност нашег образовног система, него општа појава. Додатној збрци доприноси претрпаност савремених медија често опречним, непровереним, или комерцијализованим информацијама.

Болести су највећим делом последица лоше исхране (често у комбинацији са лошим пратећим навикама) и такозваних „психолошких проблема“, односно преоптерећености организма аутокреираном псеудонормалном его-ситуацијом. И у једном и у другом случају лечење се често своди на привремено ублажавање последица применом медикамената, умртвљивањем, или где је могуће, хирушким одстрањивањем оболелих делова организма. Уместо да се бави стварањем услова за целовито унормаљење.

Организми свих живих бића створени су тако да се бар у одређеном временском периоду могу самообнављати, а по потреби и самозалечивати. Самообнављање бива угрожено или споља, или изнутра. Сва жива бића имају инстинкт као уграђено оружје за одбрану, а човек као его и способност да себи додатно помогне (или одмогне) (не)размишљањем, (не)сазнавањем и (не)разумевањем. Однос човека према свом физикусу, а у то спада и исхрана, је често „боговски“ (надмен или превиђајући – то је некако најадекватнији опис односа који сам ја имао), па последично врши унутрашњу аутодеструкцију. Зависно од боље или горе генетске основе, од умерености или претераности у практиковању одређених штетних навика, пре или касније организму понестају неопходни услови за саморегулацију и одбрану.

Када последице прерасту у болест могуће је,  пре свега доследном, а у краћем периоду и радикалном променом исхране, дотадашње одмагање преокренути у помагање. Таквим активним приступом омогућава се покретање програмираних механизама за самоизлечење организма. Мање, или само  рестриктивне промене, у смислу одрицања од понеке навике, што је обично последица преовлађујућег пасивног или инертног става (пацијент, уместо акцијент), могу у најбољем случају донети веома спор опоравак, а чешће само стагнацију.

Многа су сведочанства да су се људи излечили и од најтежих болести променом исхране, уз одређене природне (биљне) или синтетичке лекове и стимулансе, физичке вежбе и бодар дух. Разлог неуспеха лечења је најчешћи кад се мисли да је само промена исхране довољна, или да се без битне промене исхране, само уз помоћ лекова (било природних, било синтетичких, зрачења или осталих метода савремене медицине ) може оздравити. Мој отац је на пример врло дисциплинованим вођењем рачуна о исхрани, уз доста кретања и без јаких лекова и инсулина, практично зауставио развој шећерне болести која му је дијагностицирана у педесетим годинама и све до своје 88 године живео активно и нормално.  Тек кад је због пада престао да се активно креће дошло је до прогресивног слабљења физичких и менталних функција.

Лењост је један од главних узрока како успостављања дуготрајних лоших навика исхране, тако и тешког мењања навика и увођења промена у исхрану када су последице већ сасвим јасно видне и осетљиве. Навешћу неколико баналних примера. Лењост најчешће иде у комбинацији са незнањем, али често преовлада и поред знања о штетности неке навике. Људе мрзи да процеђују чај и рађе користе кесице које садрже биљни прах знатно слабијег квалитета (у најјефтинијој варијанти то је заправо отпад). Из лењости се користе разни инстант напитци, брза храна, прерађана зрна житарица у виду разних муслија и пахуљица. Колико пута само из лењости нисам ољуштио и појео воћке које су ми биле при руци, или направио сок од њих. Скоро свако ће наћи понеку мање или више бизарну испољену лењост у односу према својој исхрани.

Људи су углавном инертни и невољни за промене уопште. Што је нешто  важније за живот, било да је у питању нека аутокреирана нереална вредност и од ње зависна потреба, или нешто што је реално важно попут исхране, са свим природним, али и вештачки формираним потребама, утолико је мања вољност за предузимањем промене. Иако разне „алармне лампице“ увелико светле. Та невољност се манифестује кроз креирање разних алибија од недостатка времена, одлагања за касније, позивања на то како су се хранили наши преци, потенцирања збуњујућих разлика у ставовима званичне и „алтернативне“ медицине, очекивања да ће употреба неког лека, или време само по себи, решити здравствене проблеме. Нема чаробног штапића, осим да сам творац интервенише из њему знаних разлога, али зар болести не долазе баш да се најпре научимо да примамо већ дате помоћи у нама и око нас? Зато ни најбољи савет, макар и разуму јасан, нема снагу да покрене, уколико нема воље за целовитом променом навика и односа према свему датом. И уколико се разумевање не претпостави допадљивим и углавном нереалним очекивањима.

Само кратко да напоменем (у вези позивања на претке) да су се у последњих педесетак година услови живљења радикално изменили (убрзање свега, загађење свега, отуђеност, урбанизација,  инстант духовност, итд) тако да је тешко изводљиво живети и хранити се као некад, а поготово без неких сасвим нових последица у промењеним условима. И евентуална корисна повратна миграција младих ка селу, биће нешто ново, иако свакако боље од садашњег стања. Уз то да споменем,  да је једна обимна студија, спроведена почетком прошлог века међу најстаријим становницима на западу Европе, показала је да је најјачи заједнички именитељ био не неки специфичан начин исхране, него умереност у конзумацији. То је оно што сигурно и данас може донекле бити заштитни фактор и при претежно лошој исхрани.

Које су основне смернице за упознавање природне, здраве исхране?

Иако сам тек пред крај мојих проучавања прочитао књигу „Моћ исхране“ Колина Кембела сматрам да од ње треба започети. Доктор Кембел је ову књигу написао са својих 70 година, после пола века бављења проблематиком исхране и здравља. Он је један од ретких светски признатих стручњака са формалним (не алтернативним) образовањем, који цео век провео радећи на најпрестижнијим пројектима финансираним у оквиру националних здравствених система, и који је у јавност изашао са резултатима и инсајдерским информацијама који добрим делом потврђују смернице најбољих представника природне (или данас често називане алтернативне) медицине. Притом треба имати на уму да се основне смернице око исхране налазе још у библијским списима, а да их налазимо и код Платона, Хипократа, Сенеке…

Дакле најобимнија истраживања и у лабораоријским условима и пре свега у упоредној студији ефеката исхране људи у Кини и у САД  (такозвана „кинеска студија“ којом је руководио доктор Кембел) потврђују да је преовлађујућа биљна исхрана целовитим непрерађеним намирницама  оптимална за човекове потребе. То су основне смернице. Таква храна није подложна никаквим ограничењима у конзумацији, нема потребе за таблицама и сабирањем калорија. Како пише Кембел „можете да побољшате здравље у случају великог броја болести уз помоћ само једне једноставне исхране“.

To се подудара са честим незваничним упозорењима да све рафиниране намирнице (почевши  од брашна, шећера, уља… до разних грицкалица, инстант хране, итд), које су у последњих 150 година преовладале из комерцијалних разлога, а и из незнања и лењости конзумената, имају минималне нутритивне вредности, а често наносе и штету здрављу. Храна животињског порекла, нема скоро ништа потребног што се не може наћи у целовитим биљним намирницама. Само може проузроковати штету уколико се претежно она користи у исхрани.

У овој књизи ћете наћи изложене и основне принципе правилне исхране и здравља, низ врло корисних разматрања резултата његових  вишедеценијских истраживања, а и неке закључке до којих су независно дошли други истраживачи и лекари који су се осмелили да са њима изађу у јавност. Следећа књига коју је објавио  „Холизам: промишљање науке о исхрани“ садржи доста тога већ изнетог у књизи „Моћ исхране“, која је незаобилазна, а како превод  још није урађен упућујем вас да у овом чланку прочитате неке преведене цитате, који дају доста добар увид у најбитније Кембелове поставке.

Кембел разоткрива и разне врсте притисака које моћне индустрије појединих грана прехране и фармације врше на лекаре и стручњаке који се баве исхраном. Увиђамо разне изговоре и преваре којима систем избегава да редефинише принципе здраве исхране, а појединцима који се томе опиру неретко бива угрожена каријера и посао. Правилна, здрава исхрана директно смањује потребу за скупим лечењима и енормном продукцијом лекова. „Дошао сам до закључка“, пише Кембел, „да кад је здравље у питању, влада не ради у корист народа; ради у корист индустрије хране и фармацеутске индустрије на рачун народа. Када се индустрија, академија и влада удруже како би одредили здравље ове земље јавља се системски проблем. Индустрија обезбеђује новчана средства за извештаје о здравственој заштити, а академске вође са везама у индустрији играју кључне улоге у њиховом формирању. Између владиних послова и индустријских послова постоји узајамна спрега, и владина средства за истраживања се усмеравају ка развоју лекова и уређаја уместо здраве исхране. То је систем сачињен од људи који играју соје изоловане улоге, често не знајући ко доноси одлуке и који су њихови крајњи мотиви. Овакав систем представља бацање новца пореских обвезника и суштински је штетан по наше здравље.“

Мислим да је довољно ово што сам истакао да се схвати колика је моћ исхране, не само за појединца, него и за државе, односно народ. Опстанак народа може бити у много већој мери зависан од исхране, него што и слутимо. Ресурси природе и посебно тла сачувани од разних врста деградације могу постати оазе за опстанак у глобално поремећеним условима, који све више воде болестима како наших организама, тако и читавих еко-система. Поседовање знања о свему томе, као и одржавање здраве праксе, може бити пресудно, посебно у ванредним приликама које могу проузроковати модерни ратови, природне или вештачкe катастрофе, па и само нешто видљивија “обољења“ еко-система. Ко једе све и свашта чим му мало закрче црева, лакомо ће се у нужди дохватати и затроване хране, а ко цени здраву храну и коме није стран ни повремени пост у функцији оздрављења, пре ће знати и да истрпи глад и да направи одабир, макар и количински минималан, али зато и минималне потенцијалне штетности.

Наоружани знањем које нам је Кембел пренео, можемо са мање скепсе користити корисне савете практичара природне медицине, којима се најчешће оспорава, што немају формална звања у оквиру здравственог система. Свако ће наћи понешто што му више „лежи“ и на свој начин склапати коцкице у правцу усвајања себи најпогоднијег начина свакодневне исхране, или кориговане за случај већ постојећих обољења. Битно је да знамо оквир за безбедну и здраву исхрану, као и да смо свесни моћи коју исхрана може да има и у негативном и у позитивном правцу. Битно је и да се не оде у крајност да од исхране направимо новог идола. Кембел и то правилно увиђа констатујући да је основна функција правилне исхране да нас што дуже одржи здравим, независним и способним за квалитетан живот и сазнавање. „… Исхрана треба да буде пријатна и без брига и не треба да се ослања на ускраћивање.  Једноставност је неопходна да бисмо уживали у храни…“

У наредним чланцима пренећу вам нека моја корисна сазнања и примене, од набавке и припреме намирница, до начина конзумирања.  У свему ми је највише помогло неколико књига које сам у претходном чланку споменуо, а доста тога сам читао и филтрирао по нету, па ћу се потрудити да успут пренесем и неке од најкориснијих линкова.

Новости

 

После дужег времена решио сам да мало оживим ове странице. Концепт блога је остао исти, бави се пре свега откривањем из разних разлога слабо познатих, или ретких издања.  Књиге које су постепено од првих објава на овом блогу изазивале или највише интереса, или сам их ја доживео као нешто што је вредно откривања, и даље се трудим да увек имам на стању, а одскора их можете прегледати преко ажуриране странице ПОНУДА. Сада је додато још десетак наслова који ће исто по могућности бивати у сталној понуди, како из области исхране и природне медицине, тако и из области друштвених наука – претежно историје, као и неколико антикварних издања. О тим књигама укратко ће бити рећи у овом чланку.

Пауза од скоро две године последица је разних дешавања и промена у мом најближем окружењу. Болести су танка нит која повезује та искуства, мада дуго тога нисам ни био свестан. Вероватно због велике међусобне различитости људи с којима сам бивао у додиру, како по доби, тако и по стању духа, а коначно и по манифестацијама, од наизглед једва видљивих до смртног исхода. Без обзира на све те међусобне разлике, у болестима је долазло до неких врло сличних испољавања, у смислу промене понашања и реакција. И опет без обзира на разлике, јасно ми се показало да су одговарајућа исхрана и физичка активност кључ за решавање здравствених проблема, односно за њихово спречавање.

Иако нисам поборник крилатице „У здравом телу је здрав и дух“, уверио сам се да ни здрав дух, чак и изразито надпросечно развијених способности разумевања човекове психе,  не мора сам по себи да помаже телу у коришћењу богомданих механизама  самоопорављања и самоизлечења, него може чак и да му одмаже. Парадоксално такав дух често или потцењује и потребе и способности датог му тела, или, у другој, аскетској крајности прецењује способности тела, заправо потцењујући уопште потребитост тела. Суочавање са последицама зна бити болно, али и поучно, како за њих, тако и за оне блиске њима.

Што се већине људи тиче, посебно у „западњачкој“ средини и цивилизацији, која је увелико овладала и нашим просторима, показало се да су болести и тела и духа заправо болести обиља. И то некорисног (и они који живе на граници егзистенције у таквим срединама, у највећем броју се најтеже одричу управо онога што је уобичајено за лошу исхрану и навике, јер потрошачко друштво управо то намеће и подстиче). Тако да би једна од књига које сам препоручивао на овом блогу „Од вишка глава боли“, а односи се на уобичајено стање човекове психе, уз мање допуне везане за уобичајен однос човека према исхрани и телу, могла понети наслов „Од вишка све боли“.

То је разлог што ћу наредне чланке посветити књигама, односно људима који су се темељно и поштено бавили и носили са узроцима болести од којих страдава тело, а потом често и дух, уколико се не тргне на време, јер бива ометен или онеспособљен да се бави оним претежнијим. Неке од тих књига уврстио сам у моју сталну ПОНУДУ, тако да их можете преко овог блога и НАРУЧИТИ. Већина од њих је доступна и у ПДФ форми тако да их свако може прегледати, али верујем да заслужују да се нађу при руци, односно у свачијој библиотеци.

Заједничко свим тим књигама је да нас практично упућују на промене навика везаних за исхрану и начин живота. У суочењу са последицама обољевања услед лоше исхране и начина живота, није довољно одрећи се нечега очигледно штетног, него и знати зашто и шта је све потребно избацити из уобичајене праксе, а шта је потребно увести. За некога ће бити неопходне радикалне промене у периодима од бар пар месеци, да би се организам бар делимично растеретио и очистио од вишегодишње тортуре, а неки ће имати времена да постепено мењају своје навике. Свест да и једно и друго води квалитетнијем животу достојном човека и растерећењу како личном, тако и своје непосредне околине која обично невољно подноси туђи терет, тешко излазећи на крај и са сопственим, може дати неопходну снагу и вољу за истрајавањем у променама навика.

Издвајам неколико сјајних практичара који су ми у многоме отворили очи за неопходне промене: Ернста Гинтера, пионира међу савременијим посвећеницима проблематици исхране, Ричарда Шулца, човека који је усавршио и обједнинио  најбоља искуства америчке хербологије и природне медицине, посебно се посветивши лечењу такозваних неизлечивих болести, Теодора Барудија, који је заслужан за ширење информација о последицама закисељености организма људи, посебно преко књиге бескомпромисног наслова „Алкализујте се или умрите“ и Викторију Бутенко, која је потенцирала значај хранљивости зелениша и упутила нас како да га једноставно и пријатно уведемо у већим количинама у исхрану. Већина од споменутих и других аутора који се баве на сличан начин овом тематиком нема формална звања конвенционалне медицине, па је често то разлог да се сумњи да више места него што је потребно (мада је сумња, у смислу пажљивог здраворазумског проверавања неоспорно корисна, поготово што смо затрпани непровереним, нетачним или злонамерним информацијама). Ипак то чешће бива само алиби за одлагање одлучног покрета ка промени понашања.

Свима којима формално медицински и строго научни приступ недостаје препоручујем да се потруде да пажљиво прочитају већ десет година доступну такозвану „Кинеску студију“ садржану у књизи др Колина Кембела „Моћ исхране“. Реч је о најсвеобухватнијој студији која је обухватила широк опсег болести, исхране и фактора начина живота у периоду од преко 20 година у Кини и на Тајвану, а књига садржи и полувековно искуство једног од најугледнијих америчких научника ове области.  Он је сво време био у прилици да руководи, одлучује или учествује у најзначајнијим националним здравственим пројектима, да би унутар система дошао до чињеница које званична медицина и пратећа индустрија профита  нису спремни да признају. А до сличних сазнања су раније искуствено дошли многи практичари такозване природне медицине, без формалних титула и огромних финансија улаганих у истраживања.

Потрудио сам се да у сталну понуду књига из области историје, посебно везану за репринт издања малобројних сачуваних радова Милоша Милојевића, уврстим и књиге још неких мање познатих, или својевремено неподобних аутора. Пре свега ту је Спиридон Гопчевић, још једна изузетна свестрана личност са краја 19-ог и почетка 20-ог века, чија сведочења везана за простор Македоније постају посебно актуелна у ово време. Затим Лазо Костић, Илија Трифуновић, Светислав Краков, Манојло Грбић… Такође поново можете наручити веома тражено издање из 1988., једино у региону, Солжењициновог историјског романа „Архипелаг Гулаг“.

У више махова проналазио сам за пратиоце блога неке од 8 књига сестара Јанковић „НАРОДНЕ ИГРЕ„, у међувремену је и први пут објављена девета књига, која је управо набављена. Поред ње засад можете купити и репринт издања прве (1934) и друге (1937) књиге.

За љубитеље стрипа у понуди је антикварни комплет илустрованог забавног листа „СТРИП“ из 1951.

И даље су у понуди преостале ретке и изузетно вредне књиге Драгана Атанацковића Теодора, за које се може рећи да су објављене пре времена, бар што се спремности и пријемчивости људи тиче. У току ове године, после дуже времена, требало би да се појави још једна његова књига чији је радни наслов „СИГУРАН ИЗЛАЗ ИЗ НЕДАЋА – промоција система демократске меритократије“. Биће и још неких новитета, мимо објаве путем чланака, тако да повремено баците поглед на страницу Понуде.

 

Преглед СТРУЧНЕ ЛИТЕРАТУРЕ у понуди

 

Ради лакшег тражења наслова који вас занимају, на овој страници ће бити ажурирана моја актуелна понуда књига из категорије СТРУЧНЕ ЛИТЕРАТУРЕ: кликните на овај линк ако нађете књигу која вас интересује да бисте прегледали детаљне податке (слике, издавача, опис, стање и цену) у оквиру моје понуде на сајту Купинда. Мањи део књига (назначено у загради) можете прегледати под категоријом АНТИКВАРНИХ.

Као што стоји на страници ПОНУДЕ, за све пријатеље блога који ме контактирају ради директне куповине, цена са сајта Купинда биће умањена за 5-10%.

Ради лакше претраге на овој страници су сви наслови сортирани по абецедном реду. У плавој боји приказани су наслови који се баве шире човеком, историјом, културом и уметношћу, а у црвеној боји остали (природно-медицински, технички, језичко-лексички…). У оквиру моје понуде на сајту Купинда наслови су детаљније разврстани у подкатегорије, тако да тамо можете прегледати понуду из уже области вашег интеросовања.

Подвучени наслови имају линк ка чланцима које сам у вези њих објављивао.

100 NAJVEĆIH DJELA SVJETSKE KNJIŽEVNOSTI
A ja ni u smrti mrtva biti neću – igumanija Ilarija
ALEKSANDRIJSKI SINDROM – Mihajlo Pantić
ANTOLOGIJA SAVREMENE SRPSKE SATIRE – Miroslav Egerić
Astralni uticaji na ličnost i delo Dostojevskog – Goran Milekić
ASTROLOGIJA – Ratomir Vučković
ASTROLOŠKI UTICAJ MESECA – Olja Bakić
ATLAS SVETSKIH RELIGIJA – Anita Ganeri
AUTOBIOGRAFIJA – Sigmund Frojd
BAŠTINA – Mladen Leskovac
BEOGRAD, turistički vodič – Biljana Luković
BESEDE – Izbor iz svetskog besedništva
BESKRAJNI DANI PROVEDENI U SMRTI – Markus Čon
BIBLIOTEKA Nag Hamadi
BORDEL RATNIKA – Ivan Čolović
BRASTVO I-II – Društvo Svetog Save (3. i 4. knjiga) (antikvarna)
BRATSTVO – IX
BREM, KAKO ŽIVE ŽIVOTINJE – Alfred Edmund Brehm
BRITANSKA POLITIKA NA BALKANU U II SVJETSKOM RATU – Elisabeth Barker
BUDIZAM I HRIŠĆANSTVO – Radojčić, Veljačić, Jerotić
Business rečnik, rusko-srpski, srpsko-ruski – Sonja Bojić
CHURCHILL I EDEN U RATU – Elisabeth Barker
CIVILIZACIJA SUTRAŠNJICE – Žan Furastije
CRKVA SV. ĐORĐA NA OPLENCU – zadužbina i mauzolej Karađorđevića (antikvarna)
CRNOGORCI – Simo Šobajić
ČOVEK JE ČUDO – Slavica Jovančić
DIREKTNI MARKETING – Robin Farli
DNEVNIK POBEDA 1912-1913 – Silvija Đurić
DNEVNIK VELIKOG RATA – Gordana Ilić Marković
Dositije Obradović – Izbor sastava (antikvarna)
DRAGOLJUB JOVANOVIĆ – Sabrana dela u 16 knjiga
DRAŽA MIHAILOVIĆ između Britanaca i Nemaca – Jovan Marjanović
DRUGA VLADA MILOŠA I MIHAILA – Slobodan Jovanović (antikvarna)
DRUGI SVETSKI RAT – S.L. Salcberger
DRUGO OTKROVENJE, prva knjiga – zapisao: Dragan Atanacković Teodor
DRUGO OTKROVENJE, treća knjiga – zapisao: Dragan Atanacković Teodor
DVA VEKA SRPSKOGA SLIKARSTVA – Milan Kašanin (antikvarna)
ĐILAS miljenik i otpadnik komunizma, kontroverze pisca i ideologa – Vasilije Kalezić
Đura Jakšić pesnik i slikar – Velibor Gligorić i dr Miodrag Kolarić
EL GRECO – Jean Cassou
EMOCIONALNO LECENJE HOMEOPATIJOM – Piter Čapel
ENGLISH IN MARKETING, Stručni priručnik za marketinšku leksiku – Nevena Nedić
EVOLUCIJA ČOVEČANSTVA – Teodosijus Dobžanski
FILOZOFIJA HISTORIJE, druga knjiga – Predrag Vranicki
GENERAL MARKOS – Dragan Kljakić
GIOTTO – Giorgio Vasari
GRAĐA ZA ISTORIJU BEOGRADA, 1717-1739
GRAMATIKA GRČKOGA JEZIKA – Zdeslav Dukat
GRNČARSTVO U SRBIJI
HILANDAR, monografija – Dimitrije Bogdanović, Vojislav J. Đurić, Dejan Medaković
HIPERIONSKI ESEJI – Bela Hamvaš
I SRBI SU CRNOGORCI – Đorđe Ocić
IDENTITET I NASILJE – Mikel Asurmendi
IJON, GOZBA, FEDAR – Platon
Imunološki sistem i otpornost – Dr Alojz Ihan
ISTORIJA MODERNOG SLIKARSTVA – Herbert Rid
ISTORIJA NARODA JUGOSLAVIJE – knjiga druga, od početka XIV do kraja XVIII veka
ISTORIJA SLIKARSTVA – Majkl Levi
IZ PREDRATNE SRBIJE – Milan Grol (antikvarna)
JAKOBSON: POETIKA I METRIKA – Leon Kojen
Japanese Prints and Western Painters – Frank Whitford
JEZIK O NAMA – Milka Ivić
JUGOSLOVENSKA KNJIŽEVNOST – Pavle Popović (antikvarna)
JUNACI ANTIČKIH MITOVA – Vojtech Zamarovsy
KAKO POBIJEDITI KLADIONICU – Maximillian
KNJIGA ĐURE DANIČIĆA – priredio: Vojislav Đurić
KNJIGA O BALKANU 1 (antikvarna)
KNJIGA O LILIT – Barbara Blek Koltuv
KONRAD ADENAUER, karijera jednog državnika, istorija Nemačke i Evrope – Nikola M. Živković
KOSMO PSIHO LOGOS – Georgij Gačev
KREMANSKO PROROČANSTVO, potvrde i osporavanja – Radoje Andrić
LEDENA DOBA – Džon Imbri, Ketrin Palmer Imbri
LEKOVITO BILJE – Branko Dragić
LEONARDO DA VINČI KODEKSI I NJEGOVI IZUMI – Jovan Ćirilov
LJETOPIS SKD `Prosvjeta` – 1996, svezak 1
LJETOPIS SKD `Prosvjeta` – 1997, svezak 2
LJETOPIS SKD `Prosvjeta` – 1998, svezak 3
LOGIKA – Stanlej Dzevis (antikvarna)
MALA HISTORIJA MUZIKE – Nenad Turkalj
MASAŽA praktičan priručnik – Deniz Vičelo Braun
MASONERIJA – Ratibor Đurđević
MEDALJONI, 1-4 – Dragoljub Jovanović
MEDITACIJE ZA IZLEČENJE VAŠEG ŽIVOTA – Luiza Hej
MEMOARI 7 kontinenata i 40 godina – SULZBERGER
MEMOARI – ANVAR el-SADAT
MEMOARI uspomene i razmišljanja, I-II – ŽUKOV
MERA ZA MERU – Ognjen Lakičević
MESTA EVROPE – Stela Gervas, Fransoa Rose
MI – prvo lice množine – Spasoje Vlajić
MILOŠ OBRENOVIĆ, II srpski ustanak – Borivoje Marjanović
MIŠA ANASTASIJEVIĆ – Dr Petar Milosavljević
MIT I ANTIČKA KNJIŽEVNOST – Frejdenberg
MOĆ LJUBAVI – Don Miguel Ruis
MUHAMED PROROK I DRŽAVNIK – Montgomery Watt
Muzeji sveta, ANTROPOLOŠKI MUZEJ – Meksiko
Muzeji sveta, BRERA – Milano
Muzeji sveta, EGIPATSKI MUZEJ – Kairo
Muzeji sveta, METROPOLITEN MUZEJ – Njujork
Muzeji sveta, MUZEJ LEPIH UMETNOSTI – Boston
Muzeji sveta, BRITANSKI MUZEJ – London
Muzeji sveta, LUVR – PARIZ
NAČERTANIJE – Ilija Garašanin
NACIONALNI TESTAMENT kralja Aleksandra I – Branislav M. Stepanović
NACRTNA GEOMETRIJA – M. Radojčić i V. Radojčić
NAD KNJIGAMA I RUKOPISIMA iz mog zavičaja, I-II – Jovan Janjić
NARODNOSNA SVEST U SRBA – Jeremija Mitrović
NARODNO GRADITELJSTVO NA BALKANU – Pavlović, Angelova, Mucopulos, Stojka, Sezgin
NAŠA POBEDA za sadašnjost i budućnost Srbije – Jovan I. Deretić
NEPOZNATI ŽIVOT ISUSA HRISTA – Nikolaj Notovič, Swami Abedananda, Nikolaj Rerih, Robert Ravic
NERVNI SISTEM ČOVEKA – Jovan Ristić
NIKOLA HAJDIN – bibliografska monografija
Novi zavet, trojezično – Novi zavjet – Das Neue Testament – The New Testament
NOVIJA FILOZOFIJA ZAPADA – Vladimir Filipović
O NUKLEARNOJ ENERGIJI – Donald Hjuz
O praznicima pravoslavne crkve – Jevrem Ilić
O SRBOFOBIJI KROZ VIJEKOVE – Lazar Blagojević, Rajko Ilišković, Ilija Pavlović
O TROJANSKO SLOVENSKOJ MISTERIJI – Branko Vukušić
O USMENOM PESNIŠTVU – Vladan Nedić
OBOLJENJA VENA NOGU I KARLICE – Veljko Đukić
OD VIŠKA GLAVA BOLI, uvod u antropopsihologiju – Dragan Atanacković Teodor
ODGOVORI – Josip Broz Tito
OGLEDI I KRITIKE – Đuro Gavela
OKO NAŠEG KNJIŽEVNOG JEZIKA – A. Belić
OGNJIŠTA MUDROSTI – Vil Durant
ONI NE PRAŠTAJU, Slavko Ćuruvija poslednja ispovest – Predrag Popović
OPSCENE REČI U SRPSKOM JEZIKU – Danko Šipka
OSNOVI NEUROHIRURGIJE, za sve lekare – Miroslav Samardžić
OSNOVNI PRINCIPI FILOZOFIJE – Žorž Policer
PATROLOGIJA II, istočni oci i pisci 4. i 5. veka – Atanasije Jevtić
PAVELIĆ između Hitlera i Musolinija – Bogdan Krizman
PEDAGOGIJA – Krneta, Potkonjak
PIRATI – Edvard Lusi-Smit
POKUŠAJ BOLJE DA RAZUMEŠ SEBE – Toma Melcer
POLEMIKE – Nikola Milošević
POLJA MOĆI – Dipak Čopra
POSTANAK SVETOVA – Pol Laberen
POSTANAK VRSTA – Čarls Darvin
POUKE STARCA SILUANA
POVIJEST FILMSKE UMJETNOSTI – Georges Sadoul
POVJEST UMJETNOSTI duh oblika – Faure
POVREDE MENISKUSA – Živojin Stanojlović
Pozorišni život u Srbiji 1944/1986 – Petar Volk
PRIMITIVNA UMETNOST – Leonard Adam
PRIRUČNIK ZA RAD SA MLADIMA sa psihološko-psihijatrijskim problemima – grupa autora
Profesionalni razvoj i poslovne veštine – Vladimir Tomašević
PSIHOANALIZA I TELEPATIJA – Sigmund Frojd
PSIHOLOGIJA RANOG DETINJSTVA – Viliam Štern
Public relations od A do Z – Anthony Davis
PUBLICISTIČKI SPISI I-II – Jakov Ignjatović
RAKETNI LET – Slobodan Kručičanin
REČENO ILI PREČUTANO, intervjui – Nikola Ivanović
ROBESPJER, Dimitrije J. Janković
RODITELJI I DJECA: kako zajedno? – Esteve Pujol i Pons
RODOLJUB – P. Burd (antikvarna)
ROMAN O BEOGRADU – Žan Kristof Buison
SAMO DELA LJUBAVI OSTAJU – Vladeta Jerotić
SATIRA I SATIRIČARI – Erih Koš
Savremena dostignuća u regionalnoj anesteziji i terapiji bola – Zbornik radova
SAVREMENO MEKSIČKO SLIKARSTVO – Bernard Majers
SILVA METOD KONTROLE UMA – Hose Silva
SINKOPE – Vasilije Topalov, Dragoslava Živkov-Šaponja, Dragan Kovačević
SKRIVENA SEKSUALNOST – Jovo Toševski
SPOMENICA JAŠE M. PRODANOVIĆA – grupa autora
SPOMENICI KULTURE SRBIJE – grupa autora
SRBI I ARMENI – Ašot Ovakimjan
SRBIJA i susedne zemlje na STARIM GEOGRAFSKIM KARTAMA, uredio Dragoslav Srejović
SRPSKA PORODIČNA ENCIKLOPEDIJA, Di-E, knjiga 8
Srpski manastiri u Hrvatskoj i Slavoniji – Dušan Kašić
SRPSKO SLIKARSTVO XX VEKA, 1-2, Miodrag B. Protić
SRPSKO-ŠVEDSKI REČNIK – Željko Ćirikovački
ŠTA ŽENE ŽELE DA MUŠKARCI ZNAJU – Barbara de Anđelis
STAROST, II – Simon de Bovoar
STUDENIČKI TIPIK I SAMOSTALNOST SRPSKE CRKVE – Miodrag M. Petrović
Stvaranje zajedničke države SHS, Oslobodjenje i ujedinjenje – Jov. M. Jovanović (antikvarna)
SUZE ZA SVET – starci Tihon, Porfirije, Pajsije
SVET NAUKE – Džejn Verner Votson
SVET POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA, 1-2
SVETI STAREC VARSANUFIJE
SVI POD ZASTAVU – Knez Aleksandar Karađorđević
TAJANSTVENE POJAVE U NAŠEM NARODU – Radovan Kazimirović
TAJNE ALTERNATIVNE MEDICINE – Žan-Ernest Alter sa 8 saradnika
TERAPIJA REFLEKSNIH ZONA STOPALA – Hani Markard
TERAPIJA REUMATIČNIH OBOLJENJA – Milan Popović
THE BATTLE OF KOSOVO in history and in popular tradition – Rade Mihaljčić
THE GREEK MUSEUMS – Manolis Andronicos, Manolis Chatzidakis, Vassos Karageorghis
Tržišna komunikacija – Vani Kodelupi
UPOREDNI HOROSKOP – Marina Talović, Željko Arsenijević
Upoznavanje sa optimalnom sportskom ishranom – Dr Edmund Berk
URADI SAM 1-2
UVOD U MEDICINSKU BIOKLIMATOLOGIJU I OSNOVI BALNEOKLIMATOTERAPIJE – T. Štraser, V. Godić
UVOD U STUDIJE MEDIJA – Adam Brigs, Pol Kobli
Uzori i dela starih srpskih umetnika – Svetozar Radojčić
VAŠE ČUDESNO SRCE – Džin Karper
VELIKA ILUSTRIRANA POVIJEST SVIJETA, 1-6, stari vek (do 300 godine)
VELIKA ILUSTRIRANA POVIJEST SVIJETA, 7-11, srednji vek (300 – 1600 godine)
VELIKA ILUSTRIRANA POVIJEST SVIJETA, 12-16, novi vek (1600 – 1945 godine)
VELIKA KNJIGA O ALOJI – Alessandro Bassetti i Stefano Sala
Velika škola i veliki profesori – Vaso Milinčević
VELIKE OBMANE DRUGOG SVJETSKOG RATA, 1-4, Anthony Cave Brown
VEŠTINA PRODAJE – Brajan Trejsi
VIŠE OD ETIKETE, o ženama koje vole žene – Jasmina Čaušević, Aida Spahić, Merima Omeragić
VODIČ U ASTRALNI SVET – Gavin i Yvonne Frost
VOJNO POLICIJSKA TAKTIKA – Lazović, Stojanović, Crnković
VRATITI SVOJU DJELOTVORNOST I SAMOPOŠTOVANJE, Terapija traume metodom psihodrame – Gabriele Muller, Edita Ostojić
VRIJEME TRAJANJA I KORIJENI OPSTAJANJA, monografija – Selo Grmljani i njegovo stanovništvo od postanka do danas – Milan Kunić
Women in the early Church – Elizabeth A. Clark
ZA NOVI UNIVERZITET – Dimitrije Sergejev
ZABRANJENA ISTORIJA SRBA – Miloš Milojević
ZADUŽBINE KOSOVA – spomenici i znamenja srpskog naroda
ŽIVOT S BOLESNIM BUBREZIMA – Jože Drinovec, Jožica Pirc
ZVUCI GRANICE, popularna muzika, rat i nacionalizam u Hrvatskoj posle 1991 – Ketrin Bejker

Откривања: ВИТАМИН Ц

Као што сам најавио, осим откривања књига преко моје понуде, од чега бих и ја да имам користи,  намеравам да повремено поделим са вама и понека корисна сазнања до којих сам дошао трагајући за одговорима на разна егзистенцијална питања. И да вас упутим на изворе преко којих ћете и сами моћи да се детаљније упознате са оним што вас заинтересује. Започињем причом о витамину Ц.

Пре нешто више од две године, суочен са обољевањем од рака у мојој ужој породици почео сам да се више бавим размишљањем и читањем на ову тему. Званична медицина обично упућује на хемиотерапију и/или оперативно одстрањење тумора кад је то могуће. Упоредо све више се пробијају у јавност алтернативни приступи лечењу рака и критике на рачун метода званичне медицине. Али ову неусаглашеност користе и многи шарлатани, што доприноси да човек лако западне у конфузију.

 Знам да су оболели често у великој недоумици како да се лече и да углавном ипак превагне ослањање на методе званичне медицине. Међутим неретко то кошта јако пуно и није доступно свакоме. Видевши како се тешко подноси хемиотерапија, као и њене последице, лично никад то не бих прихватио. Но, свако мора одлучити сам за себе, а да би одлучио ако се нађе у таквој ситуацији добро је да и сам буде информисан на прави начин.

Тако сам у то време открио један врло интересантан рад на овом проблему. Реч је о једном лаику – инжењеру по струци, који се суочивши се сам са раком простате дао у студиозно изучавање лечења рака, посебно метода базираних на исхрани. Комбинујући и примењујући на себи сазнања до којих је дошао, напиасо је неку врсту оригиналне компилације под називом:   «Рак је излечив – Уништити ћелије рака простате применом научне методе системског инжењеринга».

 Осим корисности за оболеле, информације које се овде могу наћи корисне су и ради превентиве, односно личног образовања у вези исхране, што је углавном на врло ниском нивоу. И понајвише, с обзиром да је реч о студиозном приступу, једног у својој бити правог научника, овде је учињен велики посао у издвајању жита од кукоља, односно пружена велика помоћ да се избегне већ спомињана конфузија. Ко хоће да се упозна са комплетним текстом препоручујем да погледа сајт инж. Радослава Радојевића: Победимо рак

И сам сам почео да превентивно свакодневно користим веће дозе витамина Ц, уверио се у корисност, а успут наставио да читам на ту тему. Тако сам открио позадину свих махинација којима је годинама системски омаловажавано и маргинализовано откриће др. Лајнус Полинга о лековитости витамина Ц и потреби људског организма за већим количинама овог витамина, објављено још давне 1970. године. Полинг је иначе био хемичар, који је претходно добио 2 Нобелове награде, али је својих последњих 25 година провео бавећи се претежно изучавањем витамина Ц и његових ефеката на човеков организам. Почевши од откривања благотворног деловања витамина Ц на лечење и превенцију од разних прехлада и грипова, Полинг је утврдио и значајну лековиту делотворност витамина Ц у превенцији и лечењу канцерогених и кардиоваскуларних обољења.

Почетком прошле године објавио сам један чланак на сајту Сабора Срба и пријатеља Срба у коме сам детаљно изнео своја сазнања, како о практичном начину припреме витамина Ц за нешкодљиво уношење у организам у већим дозама, тако и о позадини оспоравања споменутих открића. Чланку сам дао назив „Прогон витамина Ц као помагача опстанка„, па ако вас занима прочитајте и размислите о свему.