Новости

 

После дужег времена решио сам да мало оживим ове странице. Концепт блога је остао исти, бави се пре свега откривањем из разних разлога слабо познатих, или ретких издања.  Књиге које су постепено од првих објава на овом блогу изазивале или највише интереса, или сам их ја доживео као нешто што је вредно откривања, и даље се трудим да увек имам на стању, а одскора их можете прегледати преко ажуриране странице ПОНУДА. Сада је додато још десетак наслова који ће исто по могућности бивати у сталној понуди, како из области исхране и природне медицине, тако и из области друштвених наука – претежно историје, као и неколико антикварних издања. О тим књигама укратко ће бити рећи у овом чланку.

Пауза од скоро две године последица је разних дешавања и промена у мом најближем окружењу. Болести су танка нит која повезује та искуства, мада дуго тога нисам ни био свестан. Вероватно због велике међусобне различитости људи с којима сам бивао у додиру, како по доби, тако и по стању духа, а коначно и по манифестацијама, од наизглед једва видљивих до смртног исхода. Без обзира на све те међусобне разлике, у болестима је долазло до неких врло сличних испољавања, у смислу промене понашања и реакција. И опет без обзира на разлике, јасно ми се показало да су одговарајућа исхрана и физичка активност кључ за решавање здравствених проблема, односно за њихово спречавање.

Иако нисам поборник крилатице „У здравом телу је здрав и дух“, уверио сам се да ни здрав дух, чак и изразито надпросечно развијених способности разумевања човекове психе,  не мора сам по себи да помаже телу у коришћењу богомданих механизама  самоопорављања и самоизлечења, него може чак и да му одмаже. Парадоксално такав дух често или потцењује и потребе и способности датог му тела, или, у другој, аскетској крајности прецењује способности тела, заправо потцењујући уопште потребитост тела. Суочавање са последицама зна бити болно, али и поучно, како за њих, тако и за оне блиске њима.

Што се већине људи тиче, посебно у „западњачкој“ средини и цивилизацији, која је увелико овладала и нашим просторима, показало се да су болести и тела и духа заправо болести обиља. И то некорисног (и они који живе на граници егзистенције у таквим срединама, у највећем броју се најтеже одричу управо онога што је уобичајено за лошу исхрану и навике, јер потрошачко друштво управо то намеће и подстиче). Тако да би једна од књига које сам препоручивао на овом блогу „Од вишка глава боли“, а односи се на уобичајено стање човекове психе, уз мање допуне везане за уобичајен однос човека према исхрани и телу, могла понети наслов „Од вишка све боли“.

То је разлог што ћу наредне чланке посветити књигама, односно људима који су се темељно и поштено бавили и носили са узроцима болести од којих страдава тело, а потом често и дух, уколико се не тргне на време, јер бива ометен или онеспособљен да се бави оним претежнијим. Неке од тих књига уврстио сам у моју сталну ПОНУДУ, тако да их можете преко овог блога и НАРУЧИТИ. Већина од њих је доступна и у ПДФ форми тако да их свако може прегледати, али верујем да заслужују да се нађу при руци, односно у свачијој библиотеци.

Заједничко свим тим књигама је да нас практично упућују на промене навика везаних за исхрану и начин живота. У суочењу са последицама обољевања услед лоше исхране и начина живота, није довољно одрећи се нечега очигледно штетног, него и знати зашто и шта је све потребно избацити из уобичајене праксе, а шта је потребно увести. За некога ће бити неопходне радикалне промене у периодима од бар пар месеци, да би се организам бар делимично растеретио и очистио од вишегодишње тортуре, а неки ће имати времена да постепено мењају своје навике. Свест да и једно и друго води квалитетнијем животу достојном човека и растерећењу како личном, тако и своје непосредне околине која обично невољно подноси туђи терет, тешко излазећи на крај и са сопственим, може дати неопходну снагу и вољу за истрајавањем у променама навика.

Издвајам неколико сјајних практичара који су ми у многоме отворили очи за неопходне промене: Ернста Гинтера, пионира међу савременијим посвећеницима проблематици исхране, Ричарда Шулца, човека који је усавршио и обједнинио  најбоља искуства америчке хербологије и природне медицине, посебно се посветивши лечењу такозваних неизлечивих болести, Теодора Барудија, који је заслужан за ширење информација о последицама закисељености организма људи, посебно преко књиге бескомпромисног наслова „Алкализујте се или умрите“ и Викторију Бутенко, која је потенцирала значај хранљивости зелениша и упутила нас како да га једноставно и пријатно уведемо у већим количинама у исхрану. Већина од споменутих и других аутора који се баве на сличан начин овом тематиком нема формална звања конвенционалне медицине, па је често то разлог да се сумњи да више места него што је потребно (мада је сумња, у смислу пажљивог здраворазумског проверавања неоспорно корисна, поготово што смо затрпани непровереним, нетачним или злонамерним информацијама). Ипак то чешће бива само алиби за одлагање одлучног покрета ка промени понашања.

Свима којима формално медицински и строго научни приступ недостаје препоручујем да се потруде да пажљиво прочитају већ десет година доступну такозвану „Кинеску студију“ садржану у књизи др Колина Кембела „Моћ исхране“. Реч је о најсвеобухватнијој студији која је обухватила широк опсег болести, исхране и фактора начина живота у периоду од преко 20 година у Кини и на Тајвану, а књига садржи и полувековно искуство једног од најугледнијих америчких научника ове области.  Он је сво време био у прилици да руководи, одлучује или учествује у најзначајнијим националним здравственим пројектима, да би унутар система дошао до чињеница које званична медицина и пратећа индустрија профита  нису спремни да признају. А до сличних сазнања су раније искуствено дошли многи практичари такозване природне медицине, без формалних титула и огромних финансија улаганих у истраживања.

Потрудио сам се да у сталну понуду књига из области историје, посебно везану за репринт издања малобројних сачуваних радова Милоша Милојевића, уврстим и књиге још неких мање познатих, или својевремено неподобних аутора. Пре свега ту је Спиридон Гопчевић, још једна изузетна свестрана личност са краја 19-ог и почетка 20-ог века, чија сведочења везана за простор Македоније постају посебно актуелна у ово време. Затим Лазо Костић, Илија Трифуновић, Светислав Краков, Манојло Грбић… Такође поново можете наручити веома тражено издање из 1988., једино у региону, Солжењициновог историјског романа „Архипелаг Гулаг“.

У више махова проналазио сам за пратиоце блога неке од 8 књига сестара Јанковић „НАРОДНЕ ИГРЕ„, у међувремену је и први пут објављена девета књига, која је управо набављена. Поред ње засад можете купити и репринт издања прве (1934) и друге (1937) књиге.

За љубитеље стрипа у понуди је антикварни комплет илустрованог забавног листа „СТРИП“ из 1951.

И даље су у понуди преостале ретке и изузетно вредне књиге Драгана Атанацковића Теодора, за које се може рећи да су објављене пре времена, бар што се спремности и пријемчивости људи тиче. У току ове године, после дуже времена, требало би да се појави још једна његова књига чији је радни наслов „СИГУРАН ИЗЛАЗ ИЗ НЕДАЋА – промоција система демократске меритократије“. Биће и још неких новитета, мимо објаве путем чланака, тако да повремено баците поглед на страницу Понуде.

 

Преводиоци за памћење: Саво Бабић и Видак Рајковић

Могло би се рећи да је превођење у основи сваког уметничког дела, па и књижевног. Мали број људи има дар и умеће да свој унутрашњи свет мисли, осећања, доживљаја и свеколиких преламања преведе у писану реч и подели са другима. У сенци њих су преводиоци у уобичајеном смислу, који мање или више успешно омогућују да се то дељење књижевних записа прошири изван језичких и културних граница у оквиру којих настају. Најбољи међу њима управо су они који, осим што су добри познаваоци језика, културе и друштвених прилика, успевају и да се саживе са унутрашњим светом писца. То је оно битно што спаја ову двојицу преводилаца, поред тога што су обојица рођени почетком тридесетих година прошлог века и пореклом су из динарског корпуса нашег етноса. Иначе су то две потпуно различите животне приче.

Саво Бабић

Херцеговац пореклом, Саво Бабић је рођен скроз на северу наших земаља, на Палићу, крај Суботице. Можда је стицај околности да је своје основно образовање морао започети служећи се мађарским као наметнутим језиком за време окупације, касније помогао да се определи за бављење овим језиком као својим животним позивом. Као и околност да је после завршених студија југословенске књижевности у Београду добио место лектора за српскохрватски језик на Катедри за славистику на Филолошком факултету у Будимпешти.

Од тада почиње његов пасионирани преводилачки рад, прво упоредо са пословима које је обављао као уредник идавачке куће Миневра и директор Градског музеја у Суботици, затим у Покрајинској заједници културе и Телевизији у Новом Саду, да би на крају своје стручно знање и искуство на најбољи начин искористио и преносио оснивањем и вођењем Катедре за хунгарологију на Филолошком факултету у Београду. У његовом преводилачком опусу налази се преко 50 преведених књига мађарских стваралаца: Еркена, Хубаја, Иљеша, Ершија, Вереша, Дерија, Курдија, Бодора, Саба, Толнаја, Естерхазија, Мадача, Мараја и Хамваша. Ипак, може се рећи да је животно дело Саве Бабића везано за последњег споменутог – Белу Хамваша.

Саво Бабић се није само саживео са стваралаштвом Беле Хамваша, него га је у неку руку и оживео. Препознавши дубину и ретку ерудицију Беле Хамваша, који је иначе, све до краја свог живота (1968), а делом и после, био потпуно изопштен у комунистичкој Мађарској, тако да већина његових радова нису ни били објављени, захваљујући њему многе Хамвашеве књиге угледале су светлост најпре на нашем језику. Неуморно радећи на скупљању Хамвашеве грађе, Саво Бабић је оставио за собом и две јединствене књиге, својеврсних компилација: Хиперионске есеје, у којима је сабрана већина предратних Хамвашевих записа објављених у разним часописима, и Хамвашев бревијар, у којем је направио лични избор мисли Беле Хамваша, пропративши их својим кратким белешкама на почетку и крају књиге.

Ево једног илустративног извода из тих Савиних белешки: „Где год се отвори Хамвашево дело, свуда се налазе посејане мисли које се могу лако издвајати и користити. Хамваш уме да се изрази лапидарно; он воли парадокс; уме да у бљеску разреши мисао која нас је неодређено мучила; да нам открије поимање света који смо тек наслућивали. Хамвашево дело, кад он већ није жив, представља живу збирку драгоцених упутстава за оне осетљиве који му се са захвалношћу препуштају да их води и освешћује, да открива дубине света и живота.“

И сам осетљива душа, који је за собом оставио и понешто својих оригиналних записа (есеја, критика, песама, огледа), преводио је искључиво држећи се свог избора, често немајући уговор са издавачем. Ипак прича о његовом колеги Видаку Рајковићу, која се на ово надовезује, сасвим је посебна и јединствена.

Видак Рајковић, скромни наставник у средњој школи на Цетињу, а касније библиотекар, дипломирао је француски. Упознавши се са издањима дисидентске руске литературе у Паризу, посебно инпресиониран Солжењицином, одлучио је да студира и руски. Стицајем околности те студије није довршио, али то није умањило његову наклоност према руском.

Солжењицинов „Архипелаг Гулаг“ први пут је прочитао 1977. године на француском приликом једног боравка у Паризу. Ово капитално дело о логорима и судбинама људи у тоталитарном друштву, дубоко га се дотакло, с обзиром да је и сам још као младић, био сведок сличних дешавања у Црној Гори. Мада је нерадо причао о томе, извесно је да је неко од његових блиских пријатеља завршио на Голом отоку и да је то време изнуђених одрицања и репресије оставило дубоке трагове у њему.

Како се годинама превод „Архипелага Гулаг“ није појављивао, Видак се запитао што он не би покушао да га преведе. Наручио је из Париза оригинал на руском и сву потребну литературу за превођење. И пет година у слободно време радио на преводу! Није имао појма да ли је неки професионалац у Југославији већ ангажован на том послу. А врло лако је могао бити. Завршивши посао и до детаља проверивши све више пута, кренуо је да превод понуди издавачким кућама. У црногорској „Побједи“ га нису озбиљно схватили, али у сарајевској издавачкој кући „Веселин Маслеша“ имао је среће да наиђе на интелигентног уредника Ивана Ловреновића, који је препознао вредност Радаковог подухвата и квалитет превода.

Како није успео да превод прогура преко „Веселина Маслеше“, због још увек јаке комунистичко-бирократске индоктринације, окретни уредник је проследио превод и издавачка права која је обезбедио свом пријатељу Јовану Аћину у београдски „Рад“ и тако је у Београду 1988. године „Архипелаг Гулаг“ објављен на нашем језику. Мало ко је знао, а поготово данас зна, да је то омогућено скоро невероватном одлуком и петогодишњим самоиницијативним превођењем Видака Рајковића, човека у шестој деценији живота, који дотле није имао ниједан превод иза себе!

Неприметно, као што је и живео, Видак Рајковић је пре десетак година завршио свој земаљски живот. Успео сам да нађем да је после „Архипелага“ приредио и превео још један путопис Александра Башмакова: „Преко Црне Горе у земљу Гега“ и учествовао у превођењу дела Фернана Бродела: „Медитеран и медитерански свет у доба Филипа II“. Из његове заоставштине породица спрема да објави две књиге, једну са коментарима на наслове светских новина у вези рата на нашим просторима и другу са преводима на француски око двеста дечијих песама Душка Радовића, Драгана Лукића и других.

Поводом смрти Александра Солжењицина, Иван Ловреновић, који је пресудно помогао да Видаков превод угледа светлост дана, написао је 2008. године у часопису „Дани“ чланак: „Како у Сарајеву није објављен Архипелаг Гулаг“. Хвала му што је после двадесетак година допунио траг о овој необичној причи и у додатку оставио спомен на нигде забележен завршетак животног пута Видака Рајковића.

Откривања: Драгољуб Јовановић

Др Драгољуб Јовановић (1895-1977) био је оригинална и јединствена личност, чија се политичка мисао и искуство у Србији, међу Србима, до данас, никада нису примили – ни између два рата, нити после рата – лепо је написао Момчило Ђорговић, један од ретких публициста који му је посветио дужну пажњу. Рођен у околини Пирота, Драгољуб Јовановић је студирао у Паризу, одакле се вратио у Београд са два доктората на позив Слободана Јовановића, где је убрзо постао професор на Правном факултету. Упоредо био је изузетно политички активан, левичарских опредељења, лидер Савеза земљорадника Србије и Народне сељачке странке. Због својих бескомпромисних ставова, био је више пута хапшен у предратној Југославији, провевши преко 2 године у затворима. Још горе је прошао после рата, када је као левичар и вођа Народне сељачке странке активно учествовао у парламентарном раду у првим послератним годинама, овога пута као оштар критичар комуниста и њихове политике. Резултат је био покретање монтираног процеса против њега и 9 година робије.

Свој списатељски рад започео је на робији а завршио 60-тих година, да би до своје смрти успео да полуилегално изда само мали део од својих радова. Тек почетком овог века , захваљујући најпре интересовању и прегалаштву историчарке Надежде Јовановић, а потом и ангажману Института за савремену историју, Правног факултета и његове породице, шира јавност је добила прилику да се упозна са његовом личношћу и делом. Објављивањем негових Сабраних дела у 16 књига 2008. године и судском рехабилитацијом годину дана касније, са великим закашњењем исправљена је још већа неправда и немар српске политичке, али и интелектуалне „елите“.

Да су његови савременици имали слуха за његове идеје и опомињања Србија би данас вероватно другачије изгледала и мимоишла би многа непотербна и погубна поглавља која су је тешко уназадила. Остали су описани у његовим књигама, и они и његова мисао, као неопходне поуке, које би бар данашње генерације требало озбиљно да узму у обзир, јер пуно тога је нажалост остало врло актуелно и више нема времена да се понављају исте грешке.

А Драгољуб Јовановић је почео од разобличавања политике остарелог Пашића и његове радикалске политикантске скаламерије коју је покушавао да препише са Србије од 2,5 милона становника на новонасталу, вишеструко већу и комплекснију државу, организујући је својим „сељачко-ћифтинским и жандармско-бирократским духом“. Много тога нашта је указивао још тада и сами проживљавамо у репризном издању: „Србија је тужна, дужна и ружна, ојађена и осакаћена… Србија је један велики партијски логор са развијеним партијским шаторима који једни другима подваљују… Нема довољно истрајности, континуитета и моралних метода да политика постане посао, да престане бити страст и постане ствар разума“. Он је већ тада говорио да је производња хране главна развојна шанса Србије, говорио је о потреби модернизације и цивилизовања села и сељака.

Објашњавајући стање у Србији он ју је упоређивао са Америком и Аустралијом, као „имигрантску област у коју су се усељавали најборбенији и најиздржљивији људи јужних и западних крајева, бегунци са истока и севера. Усељавали су се лагано, темпом стада на паши, у етапама које су трајале по неколикон година, читаве задруге, братства, не прекидајући породичне везе, нити мењајући начин живота.“ Говори о стварању србијанског типа људи у коме се већ 150 година мешају јужњаци и динарци врло различитих особина. Указује на страховиту асимилациону снагу Србијанаца – „нема тог страног елемента који они нису у стању за најкраће време да сваре; у вене Србијанаца ушло је много цинцарске, влашке па и циганске крви.“ Ове тезе, по којима је наше друштво старо тек 150 до 200 година, прећутане су, јер, како добро примећује Момчило Ђорговић, „не одговарају актуелној митоманији, скоројевичком лудилу величине и успостављању вештачке високе вертикале континуираног развоја“.

Још пре рата бранио је Маркса од бољшевичких и југокомунистичких поједностављења. Пребацивао им је да су се ухватили за један пропагандистички текст какав је „Комунистички манифест“. Опомињао је да су Словени последњи сељачки народ у европској цивилизацији и да теорије Маркса важе за Скандинавију, па да су према томе бољшевици силовали историју желећи да остваре комунизам у једној земљи која није пружала ниједан услов за извођење социјалне револуције. Говорио је да су погрешно схватили апокалипсу буржоаског друштва , али пошто је та слика деструкције моћно освајала масу радног народа , они су је продавали као историјску неминовност… Маркс је најављивао ефикасније, рационалније, продуктивније друштво, које ће заменити постојоће, а не рушење и уништавање свега постојећег после чега ће сви бити једнаки.

Да је Драгољуб Јовановић најбоље међу Србима спознао суштину српског политичког бића, мишљење је и Латинке Перовић, која је међу првима писала о његовом делу и значају, и подржала прва истраживања о њему. Он је један од ретких актера који је собом повезао дугу, злосрећну историју Србије од краја 19. века до готово до наших дана. Његових 16 књига („Политичке успомене“ – мемоарски записи и „Медаљони“ – портрети неколико стотина савременика) остају нам као незаобилазно штиво и богата ризница из којих се може много корисног научити.

САБРАНА ДЕЛА – кликни на књиге за приказ понуде

 Остварење Драгољубове визије о модерној Србији, данас се једино назире у платформи недавно основане Асоцијације за обнову и развој „Реструктура“ која главне полуге развоја Србије види управо преко производње органске хране, оживљавања села кроз амбијентални туризам и изграђивања потребне инфраструктуре, што ће део становнштва привући да се врати и почне да ради на заиста модеран, предузетнички начин. За тако нешто морамо се најпре избавити из канџи партократско-волунтаристичких авети, против којих се борио целог свог живота (оличених у радикалско-комунистичким метаморфозама, чије смо последње „напредне“ метастазе данас сведоци), а то је могуће само корекцијом система у демократску меритократију, а тиме и заокретом из партијског у стручно вођење државних послова. „Реструктура“ то нуди, а да ли смо сазрели да то прихватимо и реализујемо, остаје да се види у наредених неколико година. После свега што је проживео, а делимично и ми кроз последице које трпимо последњих деценија, не би било боље сатисфакције до да политика напокон постане „ствар памети“ (једини интервју који је Драгуљуб Јовановић дао 1973. године имао је наслов „политика није ствар памети“).

Преглед СТРУЧНЕ ЛИТЕРАТУРЕ у понуди

 

Ради лакшег тражења наслова који вас занимају, на овој страници ће бити ажурирана моја актуелна понуда књига из категорије СТРУЧНЕ ЛИТЕРАТУРЕ: кликните на овај линк ако нађете књигу која вас интересује да бисте прегледали детаљне податке (слике, издавача, опис, стање и цену) у оквиру моје понуде на сајту Купинда. Мањи део књига (назначено у загради) можете прегледати под категоријом АНТИКВАРНИХ.

Као што стоји на страници ПОНУДЕ, за све пријатеље блога који ме контактирају ради директне куповине, цена са сајта Купинда биће умањена за 5-10%.

Ради лакше претраге на овој страници су сви наслови сортирани по абецедном реду. У плавој боји приказани су наслови који се баве шире човеком, историјом, културом и уметношћу, а у црвеној боји остали (природно-медицински, технички, језичко-лексички…). У оквиру моје понуде на сајту Купинда наслови су детаљније разврстани у подкатегорије, тако да тамо можете прегледати понуду из уже области вашег интеросовања.

Подвучени наслови имају линк ка чланцима које сам у вези њих објављивао.

100 NAJVEĆIH DJELA SVJETSKE KNJIŽEVNOSTI
A ja ni u smrti mrtva biti neću – igumanija Ilarija
ALEKSANDRIJSKI SINDROM – Mihajlo Pantić
ANTOLOGIJA SAVREMENE SRPSKE SATIRE – Miroslav Egerić
Astralni uticaji na ličnost i delo Dostojevskog – Goran Milekić
ASTROLOGIJA – Ratomir Vučković
ASTROLOŠKI UTICAJ MESECA – Olja Bakić
ATLAS SVETSKIH RELIGIJA – Anita Ganeri
AUTOBIOGRAFIJA – Sigmund Frojd
BAŠTINA – Mladen Leskovac
BEOGRAD, turistički vodič – Biljana Luković
BESEDE – Izbor iz svetskog besedništva
BESKRAJNI DANI PROVEDENI U SMRTI – Markus Čon
BIBLIOTEKA Nag Hamadi
BORDEL RATNIKA – Ivan Čolović
BRASTVO I-II – Društvo Svetog Save (3. i 4. knjiga) (antikvarna)
BRATSTVO – IX
BREM, KAKO ŽIVE ŽIVOTINJE – Alfred Edmund Brehm
BRITANSKA POLITIKA NA BALKANU U II SVJETSKOM RATU – Elisabeth Barker
BUDIZAM I HRIŠĆANSTVO – Radojčić, Veljačić, Jerotić
Business rečnik, rusko-srpski, srpsko-ruski – Sonja Bojić
CHURCHILL I EDEN U RATU – Elisabeth Barker
CIVILIZACIJA SUTRAŠNJICE – Žan Furastije
CRKVA SV. ĐORĐA NA OPLENCU – zadužbina i mauzolej Karađorđevića (antikvarna)
CRNOGORCI – Simo Šobajić
ČOVEK JE ČUDO – Slavica Jovančić
DIREKTNI MARKETING – Robin Farli
DNEVNIK POBEDA 1912-1913 – Silvija Đurić
DNEVNIK VELIKOG RATA – Gordana Ilić Marković
Dositije Obradović – Izbor sastava (antikvarna)
DRAGOLJUB JOVANOVIĆ – Sabrana dela u 16 knjiga
DRAŽA MIHAILOVIĆ između Britanaca i Nemaca – Jovan Marjanović
DRUGA VLADA MILOŠA I MIHAILA – Slobodan Jovanović (antikvarna)
DRUGI SVETSKI RAT – S.L. Salcberger
DRUGO OTKROVENJE, prva knjiga – zapisao: Dragan Atanacković Teodor
DRUGO OTKROVENJE, treća knjiga – zapisao: Dragan Atanacković Teodor
DVA VEKA SRPSKOGA SLIKARSTVA – Milan Kašanin (antikvarna)
ĐILAS miljenik i otpadnik komunizma, kontroverze pisca i ideologa – Vasilije Kalezić
Đura Jakšić pesnik i slikar – Velibor Gligorić i dr Miodrag Kolarić
EL GRECO – Jean Cassou
EMOCIONALNO LECENJE HOMEOPATIJOM – Piter Čapel
ENGLISH IN MARKETING, Stručni priručnik za marketinšku leksiku – Nevena Nedić
EVOLUCIJA ČOVEČANSTVA – Teodosijus Dobžanski
FILOZOFIJA HISTORIJE, druga knjiga – Predrag Vranicki
GENERAL MARKOS – Dragan Kljakić
GIOTTO – Giorgio Vasari
GRAĐA ZA ISTORIJU BEOGRADA, 1717-1739
GRAMATIKA GRČKOGA JEZIKA – Zdeslav Dukat
GRNČARSTVO U SRBIJI
HILANDAR, monografija – Dimitrije Bogdanović, Vojislav J. Đurić, Dejan Medaković
HIPERIONSKI ESEJI – Bela Hamvaš
I SRBI SU CRNOGORCI – Đorđe Ocić
IDENTITET I NASILJE – Mikel Asurmendi
IJON, GOZBA, FEDAR – Platon
Imunološki sistem i otpornost – Dr Alojz Ihan
ISTORIJA MODERNOG SLIKARSTVA – Herbert Rid
ISTORIJA NARODA JUGOSLAVIJE – knjiga druga, od početka XIV do kraja XVIII veka
ISTORIJA SLIKARSTVA – Majkl Levi
IZ PREDRATNE SRBIJE – Milan Grol (antikvarna)
JAKOBSON: POETIKA I METRIKA – Leon Kojen
Japanese Prints and Western Painters – Frank Whitford
JEZIK O NAMA – Milka Ivić
JUGOSLOVENSKA KNJIŽEVNOST – Pavle Popović (antikvarna)
JUNACI ANTIČKIH MITOVA – Vojtech Zamarovsy
KAKO POBIJEDITI KLADIONICU – Maximillian
KNJIGA ĐURE DANIČIĆA – priredio: Vojislav Đurić
KNJIGA O BALKANU 1 (antikvarna)
KNJIGA O LILIT – Barbara Blek Koltuv
KONRAD ADENAUER, karijera jednog državnika, istorija Nemačke i Evrope – Nikola M. Živković
KOSMO PSIHO LOGOS – Georgij Gačev
KREMANSKO PROROČANSTVO, potvrde i osporavanja – Radoje Andrić
LEDENA DOBA – Džon Imbri, Ketrin Palmer Imbri
LEKOVITO BILJE – Branko Dragić
LEONARDO DA VINČI KODEKSI I NJEGOVI IZUMI – Jovan Ćirilov
LJETOPIS SKD `Prosvjeta` – 1996, svezak 1
LJETOPIS SKD `Prosvjeta` – 1997, svezak 2
LJETOPIS SKD `Prosvjeta` – 1998, svezak 3
LOGIKA – Stanlej Dzevis (antikvarna)
MALA HISTORIJA MUZIKE – Nenad Turkalj
MASAŽA praktičan priručnik – Deniz Vičelo Braun
MASONERIJA – Ratibor Đurđević
MEDALJONI, 1-4 – Dragoljub Jovanović
MEDITACIJE ZA IZLEČENJE VAŠEG ŽIVOTA – Luiza Hej
MEMOARI 7 kontinenata i 40 godina – SULZBERGER
MEMOARI – ANVAR el-SADAT
MEMOARI uspomene i razmišljanja, I-II – ŽUKOV
MERA ZA MERU – Ognjen Lakičević
MESTA EVROPE – Stela Gervas, Fransoa Rose
MI – prvo lice množine – Spasoje Vlajić
MILOŠ OBRENOVIĆ, II srpski ustanak – Borivoje Marjanović
MIŠA ANASTASIJEVIĆ – Dr Petar Milosavljević
MIT I ANTIČKA KNJIŽEVNOST – Frejdenberg
MOĆ LJUBAVI – Don Miguel Ruis
MUHAMED PROROK I DRŽAVNIK – Montgomery Watt
Muzeji sveta, ANTROPOLOŠKI MUZEJ – Meksiko
Muzeji sveta, BRERA – Milano
Muzeji sveta, EGIPATSKI MUZEJ – Kairo
Muzeji sveta, METROPOLITEN MUZEJ – Njujork
Muzeji sveta, MUZEJ LEPIH UMETNOSTI – Boston
Muzeji sveta, BRITANSKI MUZEJ – London
Muzeji sveta, LUVR – PARIZ
NAČERTANIJE – Ilija Garašanin
NACIONALNI TESTAMENT kralja Aleksandra I – Branislav M. Stepanović
NACRTNA GEOMETRIJA – M. Radojčić i V. Radojčić
NAD KNJIGAMA I RUKOPISIMA iz mog zavičaja, I-II – Jovan Janjić
NARODNOSNA SVEST U SRBA – Jeremija Mitrović
NARODNO GRADITELJSTVO NA BALKANU – Pavlović, Angelova, Mucopulos, Stojka, Sezgin
NAŠA POBEDA za sadašnjost i budućnost Srbije – Jovan I. Deretić
NEPOZNATI ŽIVOT ISUSA HRISTA – Nikolaj Notovič, Swami Abedananda, Nikolaj Rerih, Robert Ravic
NERVNI SISTEM ČOVEKA – Jovan Ristić
NIKOLA HAJDIN – bibliografska monografija
Novi zavet, trojezično – Novi zavjet – Das Neue Testament – The New Testament
NOVIJA FILOZOFIJA ZAPADA – Vladimir Filipović
O NUKLEARNOJ ENERGIJI – Donald Hjuz
O praznicima pravoslavne crkve – Jevrem Ilić
O SRBOFOBIJI KROZ VIJEKOVE – Lazar Blagojević, Rajko Ilišković, Ilija Pavlović
O TROJANSKO SLOVENSKOJ MISTERIJI – Branko Vukušić
O USMENOM PESNIŠTVU – Vladan Nedić
OBOLJENJA VENA NOGU I KARLICE – Veljko Đukić
OD VIŠKA GLAVA BOLI, uvod u antropopsihologiju – Dragan Atanacković Teodor
ODGOVORI – Josip Broz Tito
OGLEDI I KRITIKE – Đuro Gavela
OKO NAŠEG KNJIŽEVNOG JEZIKA – A. Belić
OGNJIŠTA MUDROSTI – Vil Durant
ONI NE PRAŠTAJU, Slavko Ćuruvija poslednja ispovest – Predrag Popović
OPSCENE REČI U SRPSKOM JEZIKU – Danko Šipka
OSNOVI NEUROHIRURGIJE, za sve lekare – Miroslav Samardžić
OSNOVNI PRINCIPI FILOZOFIJE – Žorž Policer
PATROLOGIJA II, istočni oci i pisci 4. i 5. veka – Atanasije Jevtić
PAVELIĆ između Hitlera i Musolinija – Bogdan Krizman
PEDAGOGIJA – Krneta, Potkonjak
PIRATI – Edvard Lusi-Smit
POKUŠAJ BOLJE DA RAZUMEŠ SEBE – Toma Melcer
POLEMIKE – Nikola Milošević
POLJA MOĆI – Dipak Čopra
POSTANAK SVETOVA – Pol Laberen
POSTANAK VRSTA – Čarls Darvin
POUKE STARCA SILUANA
POVIJEST FILMSKE UMJETNOSTI – Georges Sadoul
POVJEST UMJETNOSTI duh oblika – Faure
POVREDE MENISKUSA – Živojin Stanojlović
Pozorišni život u Srbiji 1944/1986 – Petar Volk
PRIMITIVNA UMETNOST – Leonard Adam
PRIRUČNIK ZA RAD SA MLADIMA sa psihološko-psihijatrijskim problemima – grupa autora
Profesionalni razvoj i poslovne veštine – Vladimir Tomašević
PSIHOANALIZA I TELEPATIJA – Sigmund Frojd
PSIHOLOGIJA RANOG DETINJSTVA – Viliam Štern
Public relations od A do Z – Anthony Davis
PUBLICISTIČKI SPISI I-II – Jakov Ignjatović
RAKETNI LET – Slobodan Kručičanin
REČENO ILI PREČUTANO, intervjui – Nikola Ivanović
ROBESPJER, Dimitrije J. Janković
RODITELJI I DJECA: kako zajedno? – Esteve Pujol i Pons
RODOLJUB – P. Burd (antikvarna)
ROMAN O BEOGRADU – Žan Kristof Buison
SAMO DELA LJUBAVI OSTAJU – Vladeta Jerotić
SATIRA I SATIRIČARI – Erih Koš
Savremena dostignuća u regionalnoj anesteziji i terapiji bola – Zbornik radova
SAVREMENO MEKSIČKO SLIKARSTVO – Bernard Majers
SILVA METOD KONTROLE UMA – Hose Silva
SINKOPE – Vasilije Topalov, Dragoslava Živkov-Šaponja, Dragan Kovačević
SKRIVENA SEKSUALNOST – Jovo Toševski
SPOMENICA JAŠE M. PRODANOVIĆA – grupa autora
SPOMENICI KULTURE SRBIJE – grupa autora
SRBI I ARMENI – Ašot Ovakimjan
SRBIJA i susedne zemlje na STARIM GEOGRAFSKIM KARTAMA, uredio Dragoslav Srejović
SRPSKA PORODIČNA ENCIKLOPEDIJA, Di-E, knjiga 8
Srpski manastiri u Hrvatskoj i Slavoniji – Dušan Kašić
SRPSKO SLIKARSTVO XX VEKA, 1-2, Miodrag B. Protić
SRPSKO-ŠVEDSKI REČNIK – Željko Ćirikovački
ŠTA ŽENE ŽELE DA MUŠKARCI ZNAJU – Barbara de Anđelis
STAROST, II – Simon de Bovoar
STUDENIČKI TIPIK I SAMOSTALNOST SRPSKE CRKVE – Miodrag M. Petrović
Stvaranje zajedničke države SHS, Oslobodjenje i ujedinjenje – Jov. M. Jovanović (antikvarna)
SUZE ZA SVET – starci Tihon, Porfirije, Pajsije
SVET NAUKE – Džejn Verner Votson
SVET POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA, 1-2
SVETI STAREC VARSANUFIJE
SVI POD ZASTAVU – Knez Aleksandar Karađorđević
TAJANSTVENE POJAVE U NAŠEM NARODU – Radovan Kazimirović
TAJNE ALTERNATIVNE MEDICINE – Žan-Ernest Alter sa 8 saradnika
TERAPIJA REFLEKSNIH ZONA STOPALA – Hani Markard
TERAPIJA REUMATIČNIH OBOLJENJA – Milan Popović
THE BATTLE OF KOSOVO in history and in popular tradition – Rade Mihaljčić
THE GREEK MUSEUMS – Manolis Andronicos, Manolis Chatzidakis, Vassos Karageorghis
Tržišna komunikacija – Vani Kodelupi
UPOREDNI HOROSKOP – Marina Talović, Željko Arsenijević
Upoznavanje sa optimalnom sportskom ishranom – Dr Edmund Berk
URADI SAM 1-2
UVOD U MEDICINSKU BIOKLIMATOLOGIJU I OSNOVI BALNEOKLIMATOTERAPIJE – T. Štraser, V. Godić
UVOD U STUDIJE MEDIJA – Adam Brigs, Pol Kobli
Uzori i dela starih srpskih umetnika – Svetozar Radojčić
VAŠE ČUDESNO SRCE – Džin Karper
VELIKA ILUSTRIRANA POVIJEST SVIJETA, 1-6, stari vek (do 300 godine)
VELIKA ILUSTRIRANA POVIJEST SVIJETA, 7-11, srednji vek (300 – 1600 godine)
VELIKA ILUSTRIRANA POVIJEST SVIJETA, 12-16, novi vek (1600 – 1945 godine)
VELIKA KNJIGA O ALOJI – Alessandro Bassetti i Stefano Sala
Velika škola i veliki profesori – Vaso Milinčević
VELIKE OBMANE DRUGOG SVJETSKOG RATA, 1-4, Anthony Cave Brown
VEŠTINA PRODAJE – Brajan Trejsi
VIŠE OD ETIKETE, o ženama koje vole žene – Jasmina Čaušević, Aida Spahić, Merima Omeragić
VODIČ U ASTRALNI SVET – Gavin i Yvonne Frost
VOJNO POLICIJSKA TAKTIKA – Lazović, Stojanović, Crnković
VRATITI SVOJU DJELOTVORNOST I SAMOPOŠTOVANJE, Terapija traume metodom psihodrame – Gabriele Muller, Edita Ostojić
VRIJEME TRAJANJA I KORIJENI OPSTAJANJA, monografija – Selo Grmljani i njegovo stanovništvo od postanka do danas – Milan Kunić
Women in the early Church – Elizabeth A. Clark
ZA NOVI UNIVERZITET – Dimitrije Sergejev
ZABRANJENA ISTORIJA SRBA – Miloš Milojević
ZADUŽBINE KOSOVA – spomenici i znamenja srpskog naroda
ŽIVOT S BOLESNIM BUBREZIMA – Jože Drinovec, Jožica Pirc
ZVUCI GRANICE, popularna muzika, rat i nacionalizam u Hrvatskoj posle 1991 – Ketrin Bejker

НОВО у понуди: АРХИПЕЛАГ ГУЛАГ – Александар Солжењицин

Кликни на књигу за детаље

У јеку украјинске кризе интересанто је сетити се шта је још пре неколико деценија о томе писао и говорио Солжењицин. У свом капиталном делу „Архипелаг Гулаг“, писаном 1968, а објављеном 1974. године, које однедавно имам у својој понуди, каже:

„Мени је болно да о томе пишем. У мени се сједињују руско и украјинско – у крви, срцу, у мислима. Велико искуство из логора и дружење са Украјинцима ми је открило колико су они осетљиви и рањиви због тога. Наша генерација не може да избегне плаћање грешака старијих…” „Да ли смо ми велика нација”, наставља Солжењицин, „не треба да доказујемо величином територије, бројем потчињених народа, већ величином поступака”. „И дубином нашег узоравања које ће остати после, али и после тога и оних који неће хтети да буду са нама…”

„Са Украјином ће у будућности бити изузетно болно. Али, треба схватити њихову садашњу „напетост”. Уколико они нису успели током прошлих векова да све схвате, сада је на нама (Русима) да испољимо здрав разум. Морамо да пружимо решење федералистима или сепаратистима – ко кога већ буде убедио. Не треба устукнути, иначе следи безумље и окрутност. Колико год будемо мекши, трпељивији, јаснији данас, толико више има наде за успостављање јединства у будућности“, писао је Александар.

„Нека поживе, нека пробају, а убрзо ће схватити да се проблеми не решавају отцепљењем због тога што у разним деловима Украјине постоји различит однос оних који себе сматрају Украјинцима, Русима или неким другим. Биће много тешкоћа. Можда ће у свакој области морати да се организује плебисцит а потом следи и пажљив однос према свима који ће желети да се – одселе. Није сва Украјина у њеним формалним совјетским границама – Украјина. Неки делови безусловно стреме Русији. А Крим су „приписали” Украјини Хрушчов и његови. А шта је са Карпатском (Червонаја) Русијом? Проверићемо: потребна је праведност према себи, али и колико ће Украјинци бити праведни према карпатским (подкарпатским) Русима…?“

А у свом последњем интервјуу, 2006. године,  Солжењицин је између осталог рекао:

„Све што се догађа у Украјини, почев од погрешно формулисаног питања на референдуму 1991, у мени изазива бол и горчину. Фанатично гушење руског језика (који је не тако давно на попису био признат званично као водећи језик јер га је говорило 60 одсто становништва) сматрам једноставно зверском мером усмереном против културне будућности Украјине.
Огроман простор који никада није био историјски Украјински – Новоросија, Крим и цела Југо-источна област – насилно су „утиснути” у састав садашње државе Украјине и у политику која жарко жели улазак у НАТО“

„Ниједан сусрет Бориса Јељцина са украјинским званичницима није прошао без капитулације и његових уступака, а избацивање Црноморске флоте из Севастопоља (који ни за време Хрушчова није уступљен Украјини) је крајње ниско и представља ругање целокупној историји Русије 19. и 20. века”, рекао је на крају Нобеловац и поручио: „Русија при оваквим условима и догађајима не сме равнодушно да преда многомилионско руско становништво Украјине и одрекне се нашег јединства са њим…!”

НОВО у понуди: РОМАН О БЕОГРАДУ – Жан Кристоф Буисон

Кликни на књигу за преглед понуде

Роман о Београду је дело Жана Кристофа Буисона, уредника за културу недељника „Фигаро магазин“. Историчар по образовању и новинар по струци, важи за једног од најбољих познавалаца Србије у Француској.  Као репортер, током деведесетих година прошлог века, објективно је извештавао о догађајима на простору бивше Југославије, а последњих година доста пише о историји и култури српског народа.

Превод књиге на српски објављен је пре две године, а 2010 је изашла у издању познате париске издавачке куће „Роше“. Том приликом Буисон је дао занимљив интервју за „Печат“, чији крај преносим:

Када говори о Београду и када га у књизи описује, Буисон не бежи од Курбизјеове опаске да је то „најружнији град са најлепшим природним положајем“, али исто тако не пропушта да истакне његову драж, шарм и душу, „све оно што се тиче атмосфере, осећања, онога чиме људи зраче, а што би се могло описати као племенитост, лудило, трагедија.“ Осећате – прича он – да тамо људи „носе трагедију свога града који је у 20 векова био порушен до темеља 30 пута и, с друге стране, жеђ за животом, радозналост и потребу зближавања са другима.“ Поверава нам и ово: „Волим Београд зато што у њему има оног што више не постоји у Паризу, у Француској: једноставност у односима, великодушност, приступачност, одсуство зловоље. Када се неком обратите овде, у метроу, он одмах заузме одбрамбени став, док у Београду ако некоме кажете ‘добар дан’ и питате за неко обавештење, може да вам се догоди да завршите у оближњем кафеу или код некога на ракији.“

Жан Кристоф Буисон

На крају разговора, Буисон нам објашњава да „Романом о Београду“ није желео да убеди Србе да је њихова земља добра и да је њихов град леп. Колико год да је имао потребе да, према сопственом казивању, напише књигу за Србе и поручи им како постоје Французи који их воле и покушавају да их разумеју, хтео је да прошири читатељство и да се обрати првенствено Французима који не познају „бели град“, а у намери да их подстакне да га упознају, посете. „Београд има ту врсту магичности као раскрсница цивилизација, вера, царстава“, каже и додаје да се нада да је Французима „макар донекле расветлио тајну“ која око Београда влада.

Издвајам из понуде: ЉУБАВНА писма и поезија

 

Скренућу пажњу на два веома лепа издавачка подухвата, у последњих неколико година, које повезује слична тематика. Један је избор најлеших љубавних писaма који је приредила Јосипа Жерјав, а други необична антологија српске љубавне поезије коју је саставио Милош Јанковић.

Драж прве књиге је што пружа прилику да се кроз љубавна писма завири у интиму многих познатих историјских личности, међу којима су и Цицерон, Наполеон, Гете, Моцарт, Балзак, Иго, Шуман, Дикенс, Ниче, Толстој, Достојевски, Змај, Чехов, Кочић, Ајнштајн, Вук, Дучић…

С друге сtране антологија српске љубавне поезије „365 љубавних“ обухватила је по једну песму од 365 наших песника. На тај начин пружа се прилика да се открију и многи мало познати песници и песме.

кликни на књигу за преглед понуде

кликни на књигу за преглед понуде

НОВО у понуди: УСПОН БЕОГРАДА – Миливоје М. Костић

Кликни на књигу за преглед понуде

Прошло је 20 година од објављивања ове изузетно значајне књиге која обрађује период друге половине ХIX века и првих деценија ХХвека. Њен значај је најпре у парадоксалној чињеници да је то прва објављена збирка економско-историјске грађе о српској привреди тог периода. Како је одлично запажено у предговору књиге „… на овим просторима, предоминација политичке историје није дозвољавала пре свега због своје конфликтности, да се објективно вреднује учинак економске елите у националној историји, чиме је овима нанета велика неправда и створен тешко надокнадив фалсификат и вакум у историјској свести генерација модернијег доба“.

Протеклих 20 година, иако ослобођених „комунистичке“ цензуре, нажалост није помогло да се отргнемо од примитивне политизације и окренемо здравом економском утемељивању домаће привреде. Зато смо сведоци највећег суноврата наше привреде и дирекног угрожавања сопственог опстанка. У тим околностима, изузетно је важно упознати се са из сећања отргнутим временом постављања првих темеља и успона наше привреде.

Миливоје М. Костић (1874-1960), чији је рукопис искоришћен за грађу ове књиге, био је и сам један од предузетника и привредника из тог периода и непосредно је познавао већину личности о којима је оставио записе, а са многима се и дружио и сарађивао. То даје посебну драж и аутентичност овој књизи, у којој су представљени живот и рад 52 београдска привредника, предузетника, трговаца и банкара, од укупно 269, обухваћених Костићевим рукописом, сачуваним у Историјском архиву Београда.

кликни на слику за биографију

Међу привредном елитом Београда у овом периоду, осим Срба који су се доселили из разних крајева тадашње српске државе, Турске и Аустро-Угарске, био је и велики број Цинцара, Грка, Чеха и других странаца. Ево само неколико познатијих личности који су ушли у одабир за ову књигу : Светислав Цвијановић, Лука Ћеловић, Игњат Бајлони и синови, браћа Крсмановић, Ристо Паранос, браћа Барловац, Ђорђе Вајферт, Влада Митић, Тома Леко…

Препоручујем: Забрањена историја Срба – Милош С. Милојевић

купите директно – цена 500 дин

Када сам први пут сазнао за Милоша С. Милојевића имао сам округло педесет година. С обзиром на своје образовање и да сам од младости пуно читао и истраживао знатно шире од оног што нам је сервирано и бивало на дохват руке, био сам запањен да је требало толико година да прође до тог мог „открића“. То само сведочи колико је дело овог нашег научника било скривано од јавности, не само у послератном периоду, него током целог 20.века.

Милош С.Милојевић је живео у другој половини 19. века и бавио се упоредо историјом, правом, лингвистиком (говорио је 17 језика!), етнологијом, антропологијом и књижевношћу. Требало је да прође више од једног века да би се пре десетак година појавило прво фототипско издање једног малог дела његове Историје Срба, која је иначе имала 4000 страна. Поред тога Милош Милојевић је оставио тротомну књигу «Обичаји укупног народа српског», „Путопис дела Праве (Старе) Србије“. и још пуно изузетно вредних рукописа, од којих већина није сачувана.

Препоручујем вам да прочитате један од првих и ретких чланака које сам имао прилике да нађем о њему: „Тајна и забрана звана Милош С. Милојевић“, као и запис о њему заведен под „Великане“ у оквиру Српског блага на друштвеној мрежи Срба и пријатеља Срба. То ће вам разјаснити зашто је он за све режиме, укључујући и српске културно-научне елите био и остао табу тема. И зашто му је место међу великанима српске науке, без обзира на нека и објективна оспоравања.

Књига која је пред вама, издата под насловом „Забрањена историја Срба“, заправо је најновије фототипско издање његовог дела „Одломци историје Срба и српских – југославенских земаља у Аустрији и Турској“ објављеног 1872. године.

НОВО у понуди: ЉЕТОПИС СКД „Просвјета“ – други свезак (1997)

 

Други свезак ЉЕТОПИСА у издању Српског културног друштва „Просвјета“ , посвећен је Љубомиру Мицићу, српском песнику, прозном писцу, књижевном критичару, глумцу и оснивачу српског авангардног покрета зенитизам. Необичан, аутентичан и заиста авангардан, Мицић је и те како актуелан и за наше доба, што се најбоље може видети из његовог текста из 1925. године под називом „Хвала ти Србијо лепа“.

Од бројних наслова са тематикама из књижевности, историје и филозофије издвајам: Драго Роксандић – ВЈЕРСКЕ ПОДЕЛЕ И (НЕ)СНОШЉИВОСТИ У ВОЈНОЈ КРАЈИНИ, Ј. Стерија Поповић: ПАВЛЕ СОЛАРИЋ (и избор Павлових песама са родословом), Миодраг Линга – ВЛАДА МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА 1935-1936 И СРБИ У ХРВАТСКОЈ, Видосава Голубовић – ИЗ ПРЕПИСКЕ ОКО ЧАСОПИСА ЗЕНИТ И ЧЕШКЕ АВАНГАРДНЕ СКУПИНЕ DEVETSIL, Јован Мирић – ЧИШЋЕЊЕ ЛОГОСА ИЛИ КОЈИМ ЈЕЗИКОМ ГОВОРИМО… Такође можете наћи и савремену поезију Милоша Кордића, Ђорђа Нешића, Лидије Вукчевић…