ЗЕЛЕНИШ – кључна карика уравнотежења исхране

 

Није никаква новост да је зелениш изузетно корисна храна. Ипак, нисам изузетак у томе што сам га врло ретко конзумирао. Пуно људи има извесну одбојност према зеленишу, а и кад се нађе на њиховом јеловнику има га у малим количинама. Да додамо томе да се можда и чешће користи кувано, што га сигурно мање или више лишава неких корисних састојака.

Пре десетак година, Викторија Бутенко, аматер – нутрициониста, дошла је до више него интересантних закључака, који су се показали врло делотворним и у пракси. Претходно је Бутенко, притиснута озбиљним здравственим проблемима, како својим, тако и супруга и деце, прешла на сирову исхрану и успела да на тај начин поврати њихово нарушено здравље. Бивајући више година на таквој исхрани, осетили су да им нешто фали, тако да је доста размишљала и истраживала… И запазила је фрапантну разлику у исхрани мајумуна, који имају човеку најсличнији дигестивни систем. Та разлика се односила управо на унос зелениша и његово учешће у исхрани. Учешће зелениша у уобичајеној исхрани људи, чак и оних који су вегетаријанци, драстично је мања.

Бутенко је покушала да у својој исхрани то промени, али се суочила са проблемом како уносити веће количине, јер зелениш ни њој, као ни већини људи није посебно укусан и примамљив. Други проблем се односио на тешкоћу да човек адекватно обради зелениш путем жвакања, јер управо финим ситњењем зелениша долази до ослобађања најкориснијих састојака. Наша вилица и зуби су временом знатно ослабили и у односу на наше претке од пре пар стотина година, а камоли у односу на оне од пре више хиљада година. Такође, људи којима је из здравствених разлога најпотребније да повећају унос зелениша, обично су већ у годинама када губе своје зубе, што им још више отежава адекватан процес жвакања и потребног уситњавања хране. Додатан проблем је и низак ниво хлороводоничне киселине у желудцу, која је неопходна за секундарно разлагање зелениша, што је све чешћи случај данас услед дугог периода лоше исхране прерађеним индустријским намирницама.

Први искорак је била идеја да се зелениш уситњава у блендеру и да покуша да га тако помешаног са водом пије као сок. Али и укус и мирис сокова од зелениша је углавном сувише јак, горак или опор, нимало пријатан за конзумирање. И онда је дошла на идеју да га меша са воћем, посебно слатким у почетку, попут банана, што се показало пуним поготком. Бутенко је осим тестирања ефеката повећаног уноса зелениша на овај начин,  у свакодневној исхрани своје породице, спровела и мање експерименте са групама људи који су добровољно, зарад решавања сопствених здравствених проблема, редовно пили зелене сокове у дужем временском периоду.

Своја искуства и практичне савете, као и мишљења консултованих експерата у случајевима када је нешто требало стручно објаснити, Бутенко је преточила у 2 корисне књижице које свакако треба прочитати: „Зелено за здравље“ и „Револуција зелених кашастих сокова“. За оне који из здравствених разлога имају потребу да сасвим пређу на сирову исхрану биће корисна и њена прва књига „12 корака до сирове исхране“, која је у овом издању, седам година касније, допуњена искуствима коришћења зелених сокова.

Пажљиви читаоци уочиће неке суштинске искуствене савете често пренебрегнуте од оних који више помодно, или само из гастрономских побуда повремено спремају или наручују зелене сокове. Издвојио бих ове: доследна, свакодневна, или скоро свакодневна конзумација зелених сокова; коришћење различитог зелениша, не само једног у дужем периоду; осим воћа није препоручљиво редовно додавати орашасте плодове и семенке у сокове, јер то отежава апсорбцију;  за најбољи ефекат попити сок ујутру око 40 минута пре оброка, а током дана најмање исту временску паузу правити после или пре неког оброка.

У свему осталом постоји заиста широка лепеза комбинација за прављење сокова. Сви смо различити и што се укуса тиче и потреба, тако да је најбоље ослушкивати реакције сопственог организма и уз мало интуиције доћи до онога што му највише погодује. Притом, ипак, потребна је одређена мера истрајности и поступности, поготово уколико нам је организам у лошем стању – требаће му времена да се прилагоди променама. Посебно мислим на зачаран круг који је често већ настао код људи који не могу добро да сажваћу храну, и/или имају низак ниво хлороводоничне киселине. У немогућности да производи желудчану киселину у потребној количини, човек већ тешко подноси зелениш, престаје да га једе и склон је аверзији према њему. Као резултат организам бива све више у дефициту хранљивих материја и здравље наставља да се погоршава. Уносом алкалне хране у комбнинацији са зеленим соковима доћи ће постепено и до дизања нивоа хлороводоничне киселине, што је предуслов за промене које ће се огледати у лакшем варењу и адекватнијој апсорбцији. Ипак, уколико се човек не потруди да промени и лоше навике редовног уношења посебно слаткиша и прерађених намирница, тешко да ће се ослободити акумулираних последица.

С обзиром да сам почео редовно да пијем зелене кашасте сокове током зиме, најчешће сам их правио од спанаћа и кеља, понекад од зелене салате, першуна и руколе. Од воћа редовно сам додавао банану, често и јабуку, понекад суве шљиве, поморанџу, киви… Почетак пролећа сам са радошћу дочекао и искористио да почнем учити о самониклом биљу, па су се тих дана у блендеру најчешће нашли мишјакиња и маслачак, уз додатак мени врло пријатних, више зачинских листића красуљице.  Импровизовао сам и напитак са листовима сремуша, при чему исцедим и један лимун, додам један краставац, а после блендирања у чаши размутим и кашичицу меда. Сада сам већ пробао и комбинације младих листића пуцавца, ноћурка, црвене детелине, боквице… О укусима и ефектима нећу посебно писати, то је најбоље да свако сам открива и истражује.

Зимски период је доста проблематичан и због тога што се често не може наћи квлитетан зелениш на пијаци, па се понекад мора платити и скупље за органски. Проблем је и то што углавном зелениш долази из пластеника, током раста има дефицит сунца, а могуће и не адекватну подлогу. То је итекако битан фактор, а не само то да није прскано и третирано хемикалијама. Проналажење поузданог снабдевача квалитетним зеленишом, као уосталом и другим намирницама, а да то не буде баш прескупо, остаје за свакога врло важан посао око којег се ваља потрудити у свако доба године. Ко има могућности да и сам започне са малом баштом, такође ће морати да се додатно потруди и учи, што је случај и са упознавањем и брањем самониклог биља. Ево неколико корисних линкова које од срца препоручујем, по један за:  „трагаче“,  „баштоване“ и „бераче“.

Нешто и у вези блендера, зелениш иако наизглед нежан често се састоји од врло чврстих и жилавих влакана, тако да је потребан добар блендер јачине од око бар 1000 вати. Од оних које сам имао прилике да користим, нутрибулет 900 се показао сасвим добрим, као и Вегавита ВБЛ-767 блендер од 1500 вати. Оквирне цене су око 9-15 хиљада дин, а увек има неких промоција или акција на разним сајтовима. Споменути Вегавитин блендер можете набавити и преко страница једног иначе интересантног блога са ове платформе, чији аутор има више чланака везаних за природан живот и исхрану који су плод вишегодишњих личних трагања и искустава.

И за крај ове мале серије чланака о исхрани нагласио бих још једном узалудност тражења „чаробног штапића“. Здрава – уравнотежена исхрана јесте важан и често врло потцењен фактор очувања општег здравља организма (нормалног, равнотежног стања) и неизбежан корак ка оздрављењу (уравнотежењу), ако је већ дошло до болести. Али уколико није у садејству са одговарајућом физичком активношћу и духовним освешћивањем, које почиње признавањем и разумевањем сопствених чињења, тешко да ће дати очекиване, а посебно трајне резултате. А треба имати на уму и да нема „рецепта“ за све, неке основне поставке и препоруке могу имати општу важност и применљивост, али свако мора сам пронаћи оно што његовом организму највише погодује. Наравно, не користећи се тиме као изговором за попуштање својим лошим навикама и лењости, поготово кад је потребно помоћи организму да се самоизлечи.

Моћ исхране за здравље и опстанак

 

Свакако о исхрани има много позванијих који пишу, или би могли да поделе своја искуства сигурно богатија од мојих. Доста сам размишљао да ли је уопште оправдано да и почнем о томе писати, као и на који начин да то излажем. Четири месеца колико се озбиљније бавим исхраном мало је, али опет прилично пуно сам прочитао, доста тога лично применио, понешто повезао гледајући уназад и имам осећај да вреди направити малу рекапитулацију. Прављење сваког пресека уједно је мисаона провера праксе, мени је свакако на корист, а буде ли још некоме утолико боље.

Основни закључци су следећи:

О исхрани генерално мало знамо, а и оно мало што смо кроз образовање или у породици научили, нити је поуздано, нити је темељно. Да ствар буде гора ни лекари,  који би о томе требало да највише знају, немају адекватно образовање у вези исхране. И то није специфичност нашег образовног система, него општа појава. Додатној збрци доприноси претрпаност савремених медија често опречним, непровереним, или комерцијализованим информацијама.

Болести су највећим делом последица лоше исхране (често у комбинацији са лошим пратећим навикама) и такозваних „психолошких проблема“, односно преоптерећености организма аутокреираном псеудонормалном его-ситуацијом. И у једном и у другом случају лечење се често своди на привремено ублажавање последица применом медикамената, умртвљивањем, или где је могуће, хирушким одстрањивањем оболелих делова организма. Уместо да се бави стварањем услова за целовито унормаљење.

Организми свих живих бића створени су тако да се бар у одређеном временском периоду могу самообнављати, а по потреби и самозалечивати. Самообнављање бива угрожено или споља, или изнутра. Сва жива бића имају инстинкт као уграђено оружје за одбрану, а човек као его и способност да себи додатно помогне (или одмогне) (не)размишљањем, (не)сазнавањем и (не)разумевањем. Однос човека према свом физикусу, а у то спада и исхрана, је често „боговски“ (надмен или превиђајући – то је некако најадекватнији опис односа који сам ја имао), па последично врши унутрашњу аутодеструкцију. Зависно од боље или горе генетске основе, од умерености или претераности у практиковању одређених штетних навика, пре или касније организму понестају неопходни услови за саморегулацију и одбрану.

Када последице прерасту у болест могуће је,  пре свега доследном, а у краћем периоду и радикалном променом исхране, дотадашње одмагање преокренути у помагање. Таквим активним приступом омогућава се покретање програмираних механизама за самоизлечење организма. Мање, или само  рестриктивне промене, у смислу одрицања од понеке навике, што је обично последица преовлађујућег пасивног или инертног става (пацијент, уместо акцијент), могу у најбољем случају донети веома спор опоравак, а чешће само стагнацију.

Многа су сведочанства да су се људи излечили и од најтежих болести променом исхране, уз одређене природне (биљне) или синтетичке лекове и стимулансе, физичке вежбе и бодар дух. Разлог неуспеха лечења је најчешћи кад се мисли да је само промена исхране довољна, или да се без битне промене исхране, само уз помоћ лекова (било природних, било синтетичких, зрачења или осталих метода савремене медицине ) може оздравити. Мој отац је на пример врло дисциплинованим вођењем рачуна о исхрани, уз доста кретања и без јаких лекова и инсулина, практично зауставио развој шећерне болести која му је дијагностицирана у педесетим годинама и све до своје 88 године живео активно и нормално.  Тек кад је због пада престао да се активно креће дошло је до прогресивног слабљења физичких и менталних функција.

Лењост је један од главних узрока како успостављања дуготрајних лоших навика исхране, тако и тешког мењања навика и увођења промена у исхрану када су последице већ сасвим јасно видне и осетљиве. Навешћу неколико баналних примера. Лењост најчешће иде у комбинацији са незнањем, али често преовлада и поред знања о штетности неке навике. Људе мрзи да процеђују чај и рађе користе кесице које садрже биљни прах знатно слабијег квалитета (у најјефтинијој варијанти то је заправо отпад). Из лењости се користе разни инстант напитци, брза храна, прерађана зрна житарица у виду разних муслија и пахуљица. Колико пута само из лењости нисам ољуштио и појео воћке које су ми биле при руци, или направио сок од њих. Скоро свако ће наћи понеку мање или више бизарну испољену лењост у односу према својој исхрани.

Људи су углавном инертни и невољни за промене уопште. Што је нешто  важније за живот, било да је у питању нека аутокреирана нереална вредност и од ње зависна потреба, или нешто што је реално важно попут исхране, са свим природним, али и вештачки формираним потребама, утолико је мања вољност за предузимањем промене. Иако разне „алармне лампице“ увелико светле. Та невољност се манифестује кроз креирање разних алибија од недостатка времена, одлагања за касније, позивања на то како су се хранили наши преци, потенцирања збуњујућих разлика у ставовима званичне и „алтернативне“ медицине, очекивања да ће употреба неког лека, или време само по себи, решити здравствене проблеме. Нема чаробног штапића, осим да сам творац интервенише из њему знаних разлога, али зар болести не долазе баш да се најпре научимо да примамо већ дате помоћи у нама и око нас? Зато ни најбољи савет, макар и разуму јасан, нема снагу да покрене, уколико нема воље за целовитом променом навика и односа према свему датом. И уколико се разумевање не претпостави допадљивим и углавном нереалним очекивањима.

Само кратко да напоменем (у вези позивања на претке) да су се у последњих педесетак година услови живљења радикално изменили (убрзање свега, загађење свега, отуђеност, урбанизација,  инстант духовност, итд) тако да је тешко изводљиво живети и хранити се као некад, а поготово без неких сасвим нових последица у промењеним условима. И евентуална корисна повратна миграција младих ка селу, биће нешто ново, иако свакако боље од садашњег стања. Уз то да споменем,  да је једна обимна студија, спроведена почетком прошлог века међу најстаријим становницима на западу Европе, показала је да је најјачи заједнички именитељ био не неки специфичан начин исхране, него умереност у конзумацији. То је оно што сигурно и данас може донекле бити заштитни фактор и при претежно лошој исхрани.

Које су основне смернице за упознавање природне, здраве исхране?

Иако сам тек пред крај мојих проучавања прочитао књигу „Моћ исхране“ Колина Кембела сматрам да од ње треба започети. Доктор Кембел је ову књигу написао са својих 70 година, после пола века бављења проблематиком исхране и здравља. Он је један од ретких светски признатих стручњака са формалним (не алтернативним) образовањем, који цео век провео радећи на најпрестижнијим пројектима финансираним у оквиру националних здравствених система, и који је у јавност изашао са резултатима и инсајдерским информацијама који добрим делом потврђују смернице најбољих представника природне (или данас често називане алтернативне) медицине. Притом треба имати на уму да се основне смернице око исхране налазе још у библијским списима, а да их налазимо и код Платона, Хипократа, Сенеке…

Дакле најобимнија истраживања и у лабораоријским условима и пре свега у упоредној студији ефеката исхране људи у Кини и у САД  (такозвана „кинеска студија“ којом је руководио доктор Кембел) потврђују да је преовлађујућа биљна исхрана целовитим непрерађеним намирницама  оптимална за човекове потребе. То су основне смернице. Таква храна није подложна никаквим ограничењима у конзумацији, нема потребе за таблицама и сабирањем калорија. Како пише Кембел „можете да побољшате здравље у случају великог броја болести уз помоћ само једне једноставне исхране“.

To се подудара са честим незваничним упозорењима да све рафиниране намирнице (почевши  од брашна, шећера, уља… до разних грицкалица, инстант хране, итд), које су у последњих 150 година преовладале из комерцијалних разлога, а и из незнања и лењости конзумената, имају минималне нутритивне вредности, а често наносе и штету здрављу. Храна животињског порекла, нема скоро ништа потребног што се не може наћи у целовитим биљним намирницама. Само може проузроковати штету уколико се претежно она користи у исхрани.

У овој књизи ћете наћи изложене и основне принципе правилне исхране и здравља, низ врло корисних разматрања резултата његових  вишедеценијских истраживања, а и неке закључке до којих су независно дошли други истраживачи и лекари који су се осмелили да са њима изађу у јавност. Следећа књига коју је објавио  „Холизам: промишљање науке о исхрани“ садржи доста тога већ изнетог у књизи „Моћ исхране“, која је незаобилазна, а како превод  још није урађен упућујем вас да у овом чланку прочитате неке преведене цитате, који дају доста добар увид у најбитније Кембелове поставке.

Кембел разоткрива и разне врсте притисака које моћне индустрије појединих грана прехране и фармације врше на лекаре и стручњаке који се баве исхраном. Увиђамо разне изговоре и преваре којима систем избегава да редефинише принципе здраве исхране, а појединцима који се томе опиру неретко бива угрожена каријера и посао. Правилна, здрава исхрана директно смањује потребу за скупим лечењима и енормном продукцијом лекова. „Дошао сам до закључка“, пише Кембел, „да кад је здравље у питању, влада не ради у корист народа; ради у корист индустрије хране и фармацеутске индустрије на рачун народа. Када се индустрија, академија и влада удруже како би одредили здравље ове земље јавља се системски проблем. Индустрија обезбеђује новчана средства за извештаје о здравственој заштити, а академске вође са везама у индустрији играју кључне улоге у њиховом формирању. Између владиних послова и индустријских послова постоји узајамна спрега, и владина средства за истраживања се усмеравају ка развоју лекова и уређаја уместо здраве исхране. То је систем сачињен од људи који играју соје изоловане улоге, често не знајући ко доноси одлуке и који су њихови крајњи мотиви. Овакав систем представља бацање новца пореских обвезника и суштински је штетан по наше здравље.“

Мислим да је довољно ово што сам истакао да се схвати колика је моћ исхране, не само за појединца, него и за државе, односно народ. Опстанак народа може бити у много већој мери зависан од исхране, него што и слутимо. Ресурси природе и посебно тла сачувани од разних врста деградације могу постати оазе за опстанак у глобално поремећеним условима, који све више воде болестима како наших организама, тако и читавих еко-система. Поседовање знања о свему томе, као и одржавање здраве праксе, може бити пресудно, посебно у ванредним приликама које могу проузроковати модерни ратови, природне или вештачкe катастрофе, па и само нешто видљивија “обољења“ еко-система. Ко једе све и свашта чим му мало закрче црева, лакомо ће се у нужди дохватати и затроване хране, а ко цени здраву храну и коме није стран ни повремени пост у функцији оздрављења, пре ће знати и да истрпи глад и да направи одабир, макар и количински минималан, али зато и минималне потенцијалне штетности.

Наоружани знањем које нам је Кембел пренео, можемо са мање скепсе користити корисне савете практичара природне медицине, којима се најчешће оспорава, што немају формална звања у оквиру здравственог система. Свако ће наћи понешто што му више „лежи“ и на свој начин склапати коцкице у правцу усвајања себи најпогоднијег начина свакодневне исхране, или кориговане за случај већ постојећих обољења. Битно је да знамо оквир за безбедну и здраву исхрану, као и да смо свесни моћи коју исхрана може да има и у негативном и у позитивном правцу. Битно је и да се не оде у крајност да од исхране направимо новог идола. Кембел и то правилно увиђа констатујући да је основна функција правилне исхране да нас што дуже одржи здравим, независним и способним за квалитетан живот и сазнавање. „… Исхрана треба да буде пријатна и без брига и не треба да се ослања на ускраћивање.  Једноставност је неопходна да бисмо уживали у храни…“

У наредним чланцима пренећу вам нека моја корисна сазнања и примене, од набавке и припреме намирница, до начина конзумирања.  У свему ми је највише помогло неколико књига које сам у претходном чланку споменуо, а доста тога сам читао и филтрирао по нету, па ћу се потрудити да успут пренесем и неке од најкориснијих линкова.

Новости

 

После дужег времена решио сам да мало оживим ове странице. Концепт блога је остао исти, бави се пре свега откривањем из разних разлога слабо познатих, или ретких издања.  Књиге које су постепено од првих објава на овом блогу изазивале или највише интереса, или сам их ја доживео као нешто што је вредно откривања, и даље се трудим да увек имам на стању, а одскора их можете прегледати преко ажуриране странице ПОНУДА. Сада је додато још десетак наслова који ће исто по могућности бивати у сталној понуди, како из области исхране и природне медицине, тако и из области друштвених наука – претежно историје, као и неколико антикварних издања. О тим књигама укратко ће бити рећи у овом чланку.

Пауза од скоро две године последица је разних дешавања и промена у мом најближем окружењу. Болести су танка нит која повезује та искуства, мада дуго тога нисам ни био свестан. Вероватно због велике међусобне различитости људи с којима сам бивао у додиру, како по доби, тако и по стању духа, а коначно и по манифестацијама, од наизглед једва видљивих до смртног исхода. Без обзира на све те међусобне разлике, у болестима је долазло до неких врло сличних испољавања, у смислу промене понашања и реакција. И опет без обзира на разлике, јасно ми се показало да су одговарајућа исхрана и физичка активност кључ за решавање здравствених проблема, односно за њихово спречавање.

Иако нисам поборник крилатице „У здравом телу је здрав и дух“, уверио сам се да ни здрав дух, чак и изразито надпросечно развијених способности разумевања човекове психе,  не мора сам по себи да помаже телу у коришћењу богомданих механизама  самоопорављања и самоизлечења, него може чак и да му одмаже. Парадоксално такав дух често или потцењује и потребе и способности датог му тела, или, у другој, аскетској крајности прецењује способности тела, заправо потцењујући уопште потребитост тела. Суочавање са последицама зна бити болно, али и поучно, како за њих, тако и за оне блиске њима.

Што се већине људи тиче, посебно у „западњачкој“ средини и цивилизацији, која је увелико овладала и нашим просторима, показало се да су болести и тела и духа заправо болести обиља. И то некорисног (и они који живе на граници егзистенције у таквим срединама, у највећем броју се најтеже одричу управо онога што је уобичајено за лошу исхрану и навике, јер потрошачко друштво управо то намеће и подстиче). Тако да би једна од књига које сам препоручивао на овом блогу „Од вишка глава боли“, а односи се на уобичајено стање човекове психе, уз мање допуне везане за уобичајен однос човека према исхрани и телу, могла понети наслов „Од вишка све боли“.

То је разлог што ћу наредне чланке посветити књигама, односно људима који су се темељно и поштено бавили и носили са узроцима болести од којих страдава тело, а потом често и дух, уколико се не тргне на време, јер бива ометен или онеспособљен да се бави оним претежнијим. Неке од тих књига уврстио сам у моју сталну ПОНУДУ, тако да их можете преко овог блога и НАРУЧИТИ. Већина од њих је доступна и у ПДФ форми тако да их свако може прегледати, али верујем да заслужују да се нађу при руци, односно у свачијој библиотеци.

Заједничко свим тим књигама је да нас практично упућују на промене навика везаних за исхрану и начин живота. У суочењу са последицама обољевања услед лоше исхране и начина живота, није довољно одрећи се нечега очигледно штетног, него и знати зашто и шта је све потребно избацити из уобичајене праксе, а шта је потребно увести. За некога ће бити неопходне радикалне промене у периодима од бар пар месеци, да би се организам бар делимично растеретио и очистио од вишегодишње тортуре, а неки ће имати времена да постепено мењају своје навике. Свест да и једно и друго води квалитетнијем животу достојном човека и растерећењу како личном, тако и своје непосредне околине која обично невољно подноси туђи терет, тешко излазећи на крај и са сопственим, може дати неопходну снагу и вољу за истрајавањем у променама навика.

Издвајам неколико сјајних практичара који су ми у многоме отворили очи за неопходне промене: Ернста Гинтера, пионира међу савременијим посвећеницима проблематици исхране, Ричарда Шулца, човека који је усавршио и обједнинио  најбоља искуства америчке хербологије и природне медицине, посебно се посветивши лечењу такозваних неизлечивих болести, Теодора Барудија, који је заслужан за ширење информација о последицама закисељености организма људи, посебно преко књиге бескомпромисног наслова „Алкализујте се или умрите“ и Викторију Бутенко, која је потенцирала значај хранљивости зелениша и упутила нас како да га једноставно и пријатно уведемо у већим количинама у исхрану. Већина од споменутих и других аутора који се баве на сличан начин овом тематиком нема формална звања конвенционалне медицине, па је често то разлог да се сумњи да више места него што је потребно (мада је сумња, у смислу пажљивог здраворазумског проверавања неоспорно корисна, поготово што смо затрпани непровереним, нетачним или злонамерним информацијама). Ипак то чешће бива само алиби за одлагање одлучног покрета ка промени понашања.

Свима којима формално медицински и строго научни приступ недостаје препоручујем да се потруде да пажљиво прочитају већ десет година доступну такозвану „Кинеску студију“ садржану у књизи др Колина Кембела „Моћ исхране“. Реч је о најсвеобухватнијој студији која је обухватила широк опсег болести, исхране и фактора начина живота у периоду од преко 20 година у Кини и на Тајвану, а књига садржи и полувековно искуство једног од најугледнијих америчких научника ове области.  Он је сво време био у прилици да руководи, одлучује или учествује у најзначајнијим националним здравственим пројектима, да би унутар система дошао до чињеница које званична медицина и пратећа индустрија профита  нису спремни да признају. А до сличних сазнања су раније искуствено дошли многи практичари такозване природне медицине, без формалних титула и огромних финансија улаганих у истраживања.

Потрудио сам се да у сталну понуду књига из области историје, посебно везану за репринт издања малобројних сачуваних радова Милоша Милојевића, уврстим и књиге још неких мање познатих, или својевремено неподобних аутора. Пре свега ту је Спиридон Гопчевић, још једна изузетна свестрана личност са краја 19-ог и почетка 20-ог века, чија сведочења везана за простор Македоније постају посебно актуелна у ово време. Затим Лазо Костић, Илија Трифуновић, Светислав Краков, Манојло Грбић… Такође поново можете наручити веома тражено издање из 1988., једино у региону, Солжењициновог историјског романа „Архипелаг Гулаг“.

У више махова проналазио сам за пратиоце блога неке од 8 књига сестара Јанковић „НАРОДНЕ ИГРЕ„, у међувремену је и први пут објављена девета књига, која је управо набављена. Поред ње засад можете купити и репринт издања прве (1934) и друге (1937) књиге.

За љубитеље стрипа у понуди је антикварни комплет илустрованог забавног листа „СТРИП“ из 1951.

И даље су у понуди преостале ретке и изузетно вредне књиге Драгана Атанацковића Теодора, за које се може рећи да су објављене пре времена, бар што се спремности и пријемчивости људи тиче. У току ове године, после дуже времена, требало би да се појави још једна његова књига чији је радни наслов „СИГУРАН ИЗЛАЗ ИЗ НЕДАЋА – промоција система демократске меритократије“. Биће и још неких новитета, мимо објаве путем чланака, тако да повремено баците поглед на страницу Понуде.

 

20 година од првог објављивања ДРУГОГ ОТКРОВЕЊА

 Овог месеца навршило се 20 година од првог издања прве књиге Другог откровења. Доста година је већ прошло и од када сам је први пут имао у рукама. И за сво ово време небројено пута сам се питао како је остала скрајнута, без скоро иједне јавне реакције… Јер ако је само до стила и језика, зар се може наћи нешто слично у нашој књижевности? Ако је до мисли и закључака, зар је било већег изазова за филозофе, психологе,  или теологе? Ако је до најава и тврдњи, има ли бољег материјала за љубопитљиве, или бар сензацијама склоне новинаре? Али оста мук. Сујета? Неверица? Страх? Или је заиста тако низак степен вољности да се преиспитају навике, омиљене представе, да се искрено запита око толико тога што се тако олако подразумева?

По речима самог записивача Друго откровење „није никаква езотерична, још мање белетристичка, филозофска и слична литература, него директан, и у самој библији најављен, наставак тзв. библијских порука и, у извесној мери, наставак и појашњење онога што је добило име креманско пророчанство… то су најнеобичније књиге писане у овом времену и на овом, српском језику. Које откривају шта је шта. Шта је бивало. Шта бива. И шта ће бити. Ускоро и у далекој будућности. У Србији. И у целом свету.“

Схватам да није лако поверовати да су у овим књигама записане речи Творца, али није лако ни поверовати да је то све говор човека, јер, како је у предговору написао издавач: „Познаје се то по унутрашњој снази говора који као да допире кроз хук бесконачности“.  Само та дилема довољан је подстицај да се над записаним поштено замисли.

 Записани текстови датирају почев од 1987. године, а делом су упућени и баш нама, Србима, који смо управо ових последњих тридесетак година лутали од немила до недрага, без јасне визије и правца, потребити више него икада кормилара. Пуно тога нам је у овим текстовима предочено, али као да и није, јер смо срљали из грешке у грешку све уздајући се у своју памет, или тачније своја допадања и наседајући једним те истим преварантима и демагозима. Иако оно записано, што се односи на усмеравања везана за успостављање стручне и функционалне власти, јесте споредно у склопу целине порука, оно је итекако битно за друштво у  коме је угрожена елементарна егзистенција све већег броја људи. Али, ето и за оно, што људи признају да им је најбитније, није било слуха. Бар до сада.

 Записивач текстова Другог откровења, Драган Атанацковић Теодор, свакако је више него интересантна и сасвим необична личност. Понешто о себи је записао у предговору првог издања. Тренутно је ангажован као генерални координатор Асоцијације „Реструктура“, на чијем сајту скоро свакодневно објављује чланке, које такође скоро нико од информативних и друштвених сајтова не преузима. Али њега кулирање јавности, како у односу на записе Другог откровења, тако и у односу на решења која преко Асоцијације  „Реструктура“ нуди, а која се тичу претежно онога преко потребног за елементарни опстанак, уопште не занима. Зна шта му је посао и стрпљиво га одрађује.  Ко би међу нама могао то на овај начин чинити, ево већ скоро 30 година?:

 „Зато је сведок већ рекао и записао: ‘Нижем речи, чиним немило’. И посведочио вам да се не радује што је удостојен знањем, него га прима, носи и преноси због радости која не сахне, коју је упознао и која је у њему и кад је на дну пакленом, као што је и бивао, м о ј е  вршећи, и вршиће док  с в е  не изврши.“

 Поједини записи из Другог откровења прилично јасно одсликавају данашње стање код нас и у свету. Неки имају и форму пророчанства, у вези чега се опет, на другом месту опомиње:  „Али гле: шта је пророчанство и зар није ништавно и кад је тачно: не остварује ли се, не укида ли се, шта од њега имате?  Мало утехе, ако верујете, мало прилике да се упитате и научите, ништа више. Али ко се теши од неверних и ко се пита и учи задивљен остваривањем као циркусом?“

 Можда у неком преломном тренутку, када се то препозна и када се неки од актера препознају, нешто од записаног одигра кључну улогу. А можда се прилика и не искористи. Јер сходно претходно цитираном, ко одређује, може и да промени. Бар начин на који ће се нешто спровести, али не и оно што је суштина замишљеног. А то је окончавање владавине лажи и лицемерја,  успон „крцатих знањем и умећем“ , а потом и улазак „у највећу заблуду, али најплодотворнију: у каменост и нелагање.“ …

 Ето прилике, већ подуже траје, да се скоро све разуме и да се мимоиђе лудост, ко би и више од мрвице, јер мрвицом се назива оно што већини треба и што ће добити, кад затражи: упошљавање и услове за пристојан живот. Када ће и шта ће ко од прилике узети, одговор је већ дат, а прво „тврдо време“ све је ближе:

 „Ко колико прима, онолико и добија. Ко мисли да је ово књижевност, ето му књижевности. Ко мисли да је мудровање, ето му мудровања. Ко мисли да је лудовање, ето му лудовања. Ко мисли да је игра, ето му игре. А има ли кога да прими цео дар, а не само споредно? И зар ћу таквог назвати неразумним и мртвим? Као нектар ћете пити ове речи, кад наступе тврда времена. А трипут ће наступити: ускоро, уочи последњег рата, и пред сам крај свега, дакле: ничега.“

 Иначе досада су објављене следеће књиге Другог откровења:

– Прва, означена јединицом (1996), која садржи заправо три: „Недавидови псалми“, „Реч Господа којег назвасе: нико“ и „Извршење“ (у оквиру које се налази и „Новогодишња порука Србима – пророчанство Оног који зна“, као и „Тридесет порука Србима поводом прве године Другог откровења“).

– Добра вест: милост и опомена (1998)

– Прво писмо (1999)

– Коначна реч Бесконачног (2000)

– Од вишка глава боли (2002), која је заправо ауторски увод у антропопсихоилогију, и као таква се разликује од претходно објављених, у којима је писац превасходно записивач. Али он и ову сматра саставним делом Другог откровења јер је и њу омогућио Онај, коме је у посвети написао: „свом пријатељу и учитељу Богу“.

Откривања: Драгољуб Јовановић

Др Драгољуб Јовановић (1895-1977) био је оригинална и јединствена личност, чија се политичка мисао и искуство у Србији, међу Србима, до данас, никада нису примили – ни између два рата, нити после рата – лепо је написао Момчило Ђорговић, један од ретких публициста који му је посветио дужну пажњу. Рођен у околини Пирота, Драгољуб Јовановић је студирао у Паризу, одакле се вратио у Београд са два доктората на позив Слободана Јовановића, где је убрзо постао професор на Правном факултету. Упоредо био је изузетно политички активан, левичарских опредељења, лидер Савеза земљорадника Србије и Народне сељачке странке. Због својих бескомпромисних ставова, био је више пута хапшен у предратној Југославији, провевши преко 2 године у затворима. Још горе је прошао после рата, када је као левичар и вођа Народне сељачке странке активно учествовао у парламентарном раду у првим послератним годинама, овога пута као оштар критичар комуниста и њихове политике. Резултат је био покретање монтираног процеса против њега и 9 година робије.

Свој списатељски рад започео је на робији а завршио 60-тих година, да би до своје смрти успео да полуилегално изда само мали део од својих радова. Тек почетком овог века , захваљујући најпре интересовању и прегалаштву историчарке Надежде Јовановић, а потом и ангажману Института за савремену историју, Правног факултета и његове породице, шира јавност је добила прилику да се упозна са његовом личношћу и делом. Објављивањем негових Сабраних дела у 16 књига 2008. године и судском рехабилитацијом годину дана касније, са великим закашњењем исправљена је још већа неправда и немар српске политичке, али и интелектуалне „елите“.

Да су његови савременици имали слуха за његове идеје и опомињања Србија би данас вероватно другачије изгледала и мимоишла би многа непотербна и погубна поглавља која су је тешко уназадила. Остали су описани у његовим књигама, и они и његова мисао, као неопходне поуке, које би бар данашње генерације требало озбиљно да узму у обзир, јер пуно тога је нажалост остало врло актуелно и више нема времена да се понављају исте грешке.

А Драгољуб Јовановић је почео од разобличавања политике остарелог Пашића и његове радикалске политикантске скаламерије коју је покушавао да препише са Србије од 2,5 милона становника на новонасталу, вишеструко већу и комплекснију државу, организујући је својим „сељачко-ћифтинским и жандармско-бирократским духом“. Много тога нашта је указивао још тада и сами проживљавамо у репризном издању: „Србија је тужна, дужна и ружна, ојађена и осакаћена… Србија је један велики партијски логор са развијеним партијским шаторима који једни другима подваљују… Нема довољно истрајности, континуитета и моралних метода да политика постане посао, да престане бити страст и постане ствар разума“. Он је већ тада говорио да је производња хране главна развојна шанса Србије, говорио је о потреби модернизације и цивилизовања села и сељака.

Објашњавајући стање у Србији он ју је упоређивао са Америком и Аустралијом, као „имигрантску област у коју су се усељавали најборбенији и најиздржљивији људи јужних и западних крајева, бегунци са истока и севера. Усељавали су се лагано, темпом стада на паши, у етапама које су трајале по неколикон година, читаве задруге, братства, не прекидајући породичне везе, нити мењајући начин живота.“ Говори о стварању србијанског типа људи у коме се већ 150 година мешају јужњаци и динарци врло различитих особина. Указује на страховиту асимилациону снагу Србијанаца – „нема тог страног елемента који они нису у стању за најкраће време да сваре; у вене Србијанаца ушло је много цинцарске, влашке па и циганске крви.“ Ове тезе, по којима је наше друштво старо тек 150 до 200 година, прећутане су, јер, како добро примећује Момчило Ђорговић, „не одговарају актуелној митоманији, скоројевичком лудилу величине и успостављању вештачке високе вертикале континуираног развоја“.

Још пре рата бранио је Маркса од бољшевичких и југокомунистичких поједностављења. Пребацивао им је да су се ухватили за један пропагандистички текст какав је „Комунистички манифест“. Опомињао је да су Словени последњи сељачки народ у европској цивилизацији и да теорије Маркса важе за Скандинавију, па да су према томе бољшевици силовали историју желећи да остваре комунизам у једној земљи која није пружала ниједан услов за извођење социјалне револуције. Говорио је да су погрешно схватили апокалипсу буржоаског друштва , али пошто је та слика деструкције моћно освајала масу радног народа , они су је продавали као историјску неминовност… Маркс је најављивао ефикасније, рационалније, продуктивније друштво, које ће заменити постојоће, а не рушење и уништавање свега постојећег после чега ће сви бити једнаки.

Да је Драгољуб Јовановић најбоље међу Србима спознао суштину српског политичког бића, мишљење је и Латинке Перовић, која је међу првима писала о његовом делу и значају, и подржала прва истраживања о њему. Он је један од ретких актера који је собом повезао дугу, злосрећну историју Србије од краја 19. века до готово до наших дана. Његових 16 књига („Политичке успомене“ – мемоарски записи и „Медаљони“ – портрети неколико стотина савременика) остају нам као незаобилазно штиво и богата ризница из којих се може много корисног научити.

САБРАНА ДЕЛА – кликни на књиге за приказ понуде

 Остварење Драгољубове визије о модерној Србији, данас се једино назире у платформи недавно основане Асоцијације за обнову и развој „Реструктура“ која главне полуге развоја Србије види управо преко производње органске хране, оживљавања села кроз амбијентални туризам и изграђивања потребне инфраструктуре, што ће део становнштва привући да се врати и почне да ради на заиста модеран, предузетнички начин. За тако нешто морамо се најпре избавити из канџи партократско-волунтаристичких авети, против којих се борио целог свог живота (оличених у радикалско-комунистичким метаморфозама, чије смо последње „напредне“ метастазе данас сведоци), а то је могуће само корекцијом система у демократску меритократију, а тиме и заокретом из партијског у стручно вођење државних послова. „Реструктура“ то нуди, а да ли смо сазрели да то прихватимо и реализујемо, остаје да се види у наредених неколико година. После свега што је проживео, а делимично и ми кроз последице које трпимо последњих деценија, не би било боље сатисфакције до да политика напокон постане „ствар памети“ (једини интервју који је Драгуљуб Јовановић дао 1973. године имао је наслов „политика није ствар памети“).

Преглед СТРУЧНЕ ЛИТЕРАТУРЕ у понуди

 

Ради лакшег тражења наслова који вас занимају, на овој страници ће бити ажурирана моја актуелна понуда књига из категорије СТРУЧНЕ ЛИТЕРАТУРЕ: кликните на овај линк ако нађете књигу која вас интересује да бисте прегледали детаљне податке (слике, издавача, опис, стање и цену) у оквиру моје понуде на сајту Купинда. Мањи део књига (назначено у загради) можете прегледати под категоријом АНТИКВАРНИХ.

Као што стоји на страници ПОНУДЕ, за све пријатеље блога који ме контактирају ради директне куповине, цена са сајта Купинда биће умањена за 5-10%.

Ради лакше претраге на овој страници су сви наслови сортирани по абецедном реду. У плавој боји приказани су наслови који се баве шире човеком, историјом, културом и уметношћу, а у црвеној боји остали (природно-медицински, технички, језичко-лексички…). У оквиру моје понуде на сајту Купинда наслови су детаљније разврстани у подкатегорије, тако да тамо можете прегледати понуду из уже области вашег интеросовања.

Подвучени наслови имају линк ка чланцима које сам у вези њих објављивао.

100 NAJVEĆIH DJELA SVJETSKE KNJIŽEVNOSTI
A ja ni u smrti mrtva biti neću – igumanija Ilarija
ALEKSANDRIJSKI SINDROM – Mihajlo Pantić
ANTOLOGIJA SAVREMENE SRPSKE SATIRE – Miroslav Egerić
Astralni uticaji na ličnost i delo Dostojevskog – Goran Milekić
ASTROLOGIJA – Ratomir Vučković
ASTROLOŠKI UTICAJ MESECA – Olja Bakić
ATLAS SVETSKIH RELIGIJA – Anita Ganeri
AUTOBIOGRAFIJA – Sigmund Frojd
BAŠTINA – Mladen Leskovac
BEOGRAD, turistički vodič – Biljana Luković
BESEDE – Izbor iz svetskog besedništva
BESKRAJNI DANI PROVEDENI U SMRTI – Markus Čon
BIBLIOTEKA Nag Hamadi
BORDEL RATNIKA – Ivan Čolović
BRASTVO I-II – Društvo Svetog Save (3. i 4. knjiga) (antikvarna)
BRATSTVO – IX
BREM, KAKO ŽIVE ŽIVOTINJE – Alfred Edmund Brehm
BRITANSKA POLITIKA NA BALKANU U II SVJETSKOM RATU – Elisabeth Barker
BUDIZAM I HRIŠĆANSTVO – Radojčić, Veljačić, Jerotić
Business rečnik, rusko-srpski, srpsko-ruski – Sonja Bojić
CHURCHILL I EDEN U RATU – Elisabeth Barker
CIVILIZACIJA SUTRAŠNJICE – Žan Furastije
CRKVA SV. ĐORĐA NA OPLENCU – zadužbina i mauzolej Karađorđevića (antikvarna)
CRNOGORCI – Simo Šobajić
ČOVEK JE ČUDO – Slavica Jovančić
DIREKTNI MARKETING – Robin Farli
DNEVNIK POBEDA 1912-1913 – Silvija Đurić
DNEVNIK VELIKOG RATA – Gordana Ilić Marković
Dositije Obradović – Izbor sastava (antikvarna)
DRAGOLJUB JOVANOVIĆ – Sabrana dela u 16 knjiga
DRAŽA MIHAILOVIĆ između Britanaca i Nemaca – Jovan Marjanović
DRUGA VLADA MILOŠA I MIHAILA – Slobodan Jovanović (antikvarna)
DRUGI SVETSKI RAT – S.L. Salcberger
DRUGO OTKROVENJE, prva knjiga – zapisao: Dragan Atanacković Teodor
DRUGO OTKROVENJE, treća knjiga – zapisao: Dragan Atanacković Teodor
DVA VEKA SRPSKOGA SLIKARSTVA – Milan Kašanin (antikvarna)
ĐILAS miljenik i otpadnik komunizma, kontroverze pisca i ideologa – Vasilije Kalezić
Đura Jakšić pesnik i slikar – Velibor Gligorić i dr Miodrag Kolarić
EL GRECO – Jean Cassou
EMOCIONALNO LECENJE HOMEOPATIJOM – Piter Čapel
ENGLISH IN MARKETING, Stručni priručnik za marketinšku leksiku – Nevena Nedić
EVOLUCIJA ČOVEČANSTVA – Teodosijus Dobžanski
FILOZOFIJA HISTORIJE, druga knjiga – Predrag Vranicki
GENERAL MARKOS – Dragan Kljakić
GIOTTO – Giorgio Vasari
GRAĐA ZA ISTORIJU BEOGRADA, 1717-1739
GRAMATIKA GRČKOGA JEZIKA – Zdeslav Dukat
GRNČARSTVO U SRBIJI
HILANDAR, monografija – Dimitrije Bogdanović, Vojislav J. Đurić, Dejan Medaković
HIPERIONSKI ESEJI – Bela Hamvaš
I SRBI SU CRNOGORCI – Đorđe Ocić
IDENTITET I NASILJE – Mikel Asurmendi
IJON, GOZBA, FEDAR – Platon
Imunološki sistem i otpornost – Dr Alojz Ihan
ISTORIJA MODERNOG SLIKARSTVA – Herbert Rid
ISTORIJA NARODA JUGOSLAVIJE – knjiga druga, od početka XIV do kraja XVIII veka
ISTORIJA SLIKARSTVA – Majkl Levi
IZ PREDRATNE SRBIJE – Milan Grol (antikvarna)
JAKOBSON: POETIKA I METRIKA – Leon Kojen
Japanese Prints and Western Painters – Frank Whitford
JEZIK O NAMA – Milka Ivić
JUGOSLOVENSKA KNJIŽEVNOST – Pavle Popović (antikvarna)
JUNACI ANTIČKIH MITOVA – Vojtech Zamarovsy
KAKO POBIJEDITI KLADIONICU – Maximillian
KNJIGA ĐURE DANIČIĆA – priredio: Vojislav Đurić
KNJIGA O BALKANU 1 (antikvarna)
KNJIGA O LILIT – Barbara Blek Koltuv
KONRAD ADENAUER, karijera jednog državnika, istorija Nemačke i Evrope – Nikola M. Živković
KOSMO PSIHO LOGOS – Georgij Gačev
KREMANSKO PROROČANSTVO, potvrde i osporavanja – Radoje Andrić
LEDENA DOBA – Džon Imbri, Ketrin Palmer Imbri
LEKOVITO BILJE – Branko Dragić
LEONARDO DA VINČI KODEKSI I NJEGOVI IZUMI – Jovan Ćirilov
LJETOPIS SKD `Prosvjeta` – 1996, svezak 1
LJETOPIS SKD `Prosvjeta` – 1997, svezak 2
LJETOPIS SKD `Prosvjeta` – 1998, svezak 3
LOGIKA – Stanlej Dzevis (antikvarna)
MALA HISTORIJA MUZIKE – Nenad Turkalj
MASAŽA praktičan priručnik – Deniz Vičelo Braun
MASONERIJA – Ratibor Đurđević
MEDALJONI, 1-4 – Dragoljub Jovanović
MEDITACIJE ZA IZLEČENJE VAŠEG ŽIVOTA – Luiza Hej
MEMOARI 7 kontinenata i 40 godina – SULZBERGER
MEMOARI – ANVAR el-SADAT
MEMOARI uspomene i razmišljanja, I-II – ŽUKOV
MERA ZA MERU – Ognjen Lakičević
MESTA EVROPE – Stela Gervas, Fransoa Rose
MI – prvo lice množine – Spasoje Vlajić
MILOŠ OBRENOVIĆ, II srpski ustanak – Borivoje Marjanović
MIŠA ANASTASIJEVIĆ – Dr Petar Milosavljević
MIT I ANTIČKA KNJIŽEVNOST – Frejdenberg
MOĆ LJUBAVI – Don Miguel Ruis
MUHAMED PROROK I DRŽAVNIK – Montgomery Watt
Muzeji sveta, ANTROPOLOŠKI MUZEJ – Meksiko
Muzeji sveta, BRERA – Milano
Muzeji sveta, EGIPATSKI MUZEJ – Kairo
Muzeji sveta, METROPOLITEN MUZEJ – Njujork
Muzeji sveta, MUZEJ LEPIH UMETNOSTI – Boston
Muzeji sveta, BRITANSKI MUZEJ – London
Muzeji sveta, LUVR – PARIZ
NAČERTANIJE – Ilija Garašanin
NACIONALNI TESTAMENT kralja Aleksandra I – Branislav M. Stepanović
NACRTNA GEOMETRIJA – M. Radojčić i V. Radojčić
NAD KNJIGAMA I RUKOPISIMA iz mog zavičaja, I-II – Jovan Janjić
NARODNOSNA SVEST U SRBA – Jeremija Mitrović
NARODNO GRADITELJSTVO NA BALKANU – Pavlović, Angelova, Mucopulos, Stojka, Sezgin
NAŠA POBEDA za sadašnjost i budućnost Srbije – Jovan I. Deretić
NEPOZNATI ŽIVOT ISUSA HRISTA – Nikolaj Notovič, Swami Abedananda, Nikolaj Rerih, Robert Ravic
NERVNI SISTEM ČOVEKA – Jovan Ristić
NIKOLA HAJDIN – bibliografska monografija
Novi zavet, trojezično – Novi zavjet – Das Neue Testament – The New Testament
NOVIJA FILOZOFIJA ZAPADA – Vladimir Filipović
O NUKLEARNOJ ENERGIJI – Donald Hjuz
O praznicima pravoslavne crkve – Jevrem Ilić
O SRBOFOBIJI KROZ VIJEKOVE – Lazar Blagojević, Rajko Ilišković, Ilija Pavlović
O TROJANSKO SLOVENSKOJ MISTERIJI – Branko Vukušić
O USMENOM PESNIŠTVU – Vladan Nedić
OBOLJENJA VENA NOGU I KARLICE – Veljko Đukić
OD VIŠKA GLAVA BOLI, uvod u antropopsihologiju – Dragan Atanacković Teodor
ODGOVORI – Josip Broz Tito
OGLEDI I KRITIKE – Đuro Gavela
OKO NAŠEG KNJIŽEVNOG JEZIKA – A. Belić
OGNJIŠTA MUDROSTI – Vil Durant
ONI NE PRAŠTAJU, Slavko Ćuruvija poslednja ispovest – Predrag Popović
OPSCENE REČI U SRPSKOM JEZIKU – Danko Šipka
OSNOVI NEUROHIRURGIJE, za sve lekare – Miroslav Samardžić
OSNOVNI PRINCIPI FILOZOFIJE – Žorž Policer
PATROLOGIJA II, istočni oci i pisci 4. i 5. veka – Atanasije Jevtić
PAVELIĆ između Hitlera i Musolinija – Bogdan Krizman
PEDAGOGIJA – Krneta, Potkonjak
PIRATI – Edvard Lusi-Smit
POKUŠAJ BOLJE DA RAZUMEŠ SEBE – Toma Melcer
POLEMIKE – Nikola Milošević
POLJA MOĆI – Dipak Čopra
POSTANAK SVETOVA – Pol Laberen
POSTANAK VRSTA – Čarls Darvin
POUKE STARCA SILUANA
POVIJEST FILMSKE UMJETNOSTI – Georges Sadoul
POVJEST UMJETNOSTI duh oblika – Faure
POVREDE MENISKUSA – Živojin Stanojlović
Pozorišni život u Srbiji 1944/1986 – Petar Volk
PRIMITIVNA UMETNOST – Leonard Adam
PRIRUČNIK ZA RAD SA MLADIMA sa psihološko-psihijatrijskim problemima – grupa autora
Profesionalni razvoj i poslovne veštine – Vladimir Tomašević
PSIHOANALIZA I TELEPATIJA – Sigmund Frojd
PSIHOLOGIJA RANOG DETINJSTVA – Viliam Štern
Public relations od A do Z – Anthony Davis
PUBLICISTIČKI SPISI I-II – Jakov Ignjatović
RAKETNI LET – Slobodan Kručičanin
REČENO ILI PREČUTANO, intervjui – Nikola Ivanović
ROBESPJER, Dimitrije J. Janković
RODITELJI I DJECA: kako zajedno? – Esteve Pujol i Pons
RODOLJUB – P. Burd (antikvarna)
ROMAN O BEOGRADU – Žan Kristof Buison
SAMO DELA LJUBAVI OSTAJU – Vladeta Jerotić
SATIRA I SATIRIČARI – Erih Koš
Savremena dostignuća u regionalnoj anesteziji i terapiji bola – Zbornik radova
SAVREMENO MEKSIČKO SLIKARSTVO – Bernard Majers
SILVA METOD KONTROLE UMA – Hose Silva
SINKOPE – Vasilije Topalov, Dragoslava Živkov-Šaponja, Dragan Kovačević
SKRIVENA SEKSUALNOST – Jovo Toševski
SPOMENICA JAŠE M. PRODANOVIĆA – grupa autora
SPOMENICI KULTURE SRBIJE – grupa autora
SRBI I ARMENI – Ašot Ovakimjan
SRBIJA i susedne zemlje na STARIM GEOGRAFSKIM KARTAMA, uredio Dragoslav Srejović
SRPSKA PORODIČNA ENCIKLOPEDIJA, Di-E, knjiga 8
Srpski manastiri u Hrvatskoj i Slavoniji – Dušan Kašić
SRPSKO SLIKARSTVO XX VEKA, 1-2, Miodrag B. Protić
SRPSKO-ŠVEDSKI REČNIK – Željko Ćirikovački
ŠTA ŽENE ŽELE DA MUŠKARCI ZNAJU – Barbara de Anđelis
STAROST, II – Simon de Bovoar
STUDENIČKI TIPIK I SAMOSTALNOST SRPSKE CRKVE – Miodrag M. Petrović
Stvaranje zajedničke države SHS, Oslobodjenje i ujedinjenje – Jov. M. Jovanović (antikvarna)
SUZE ZA SVET – starci Tihon, Porfirije, Pajsije
SVET NAUKE – Džejn Verner Votson
SVET POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA, 1-2
SVETI STAREC VARSANUFIJE
SVI POD ZASTAVU – Knez Aleksandar Karađorđević
TAJANSTVENE POJAVE U NAŠEM NARODU – Radovan Kazimirović
TAJNE ALTERNATIVNE MEDICINE – Žan-Ernest Alter sa 8 saradnika
TERAPIJA REFLEKSNIH ZONA STOPALA – Hani Markard
TERAPIJA REUMATIČNIH OBOLJENJA – Milan Popović
THE BATTLE OF KOSOVO in history and in popular tradition – Rade Mihaljčić
THE GREEK MUSEUMS – Manolis Andronicos, Manolis Chatzidakis, Vassos Karageorghis
Tržišna komunikacija – Vani Kodelupi
UPOREDNI HOROSKOP – Marina Talović, Željko Arsenijević
Upoznavanje sa optimalnom sportskom ishranom – Dr Edmund Berk
URADI SAM 1-2
UVOD U MEDICINSKU BIOKLIMATOLOGIJU I OSNOVI BALNEOKLIMATOTERAPIJE – T. Štraser, V. Godić
UVOD U STUDIJE MEDIJA – Adam Brigs, Pol Kobli
Uzori i dela starih srpskih umetnika – Svetozar Radojčić
VAŠE ČUDESNO SRCE – Džin Karper
VELIKA ILUSTRIRANA POVIJEST SVIJETA, 1-6, stari vek (do 300 godine)
VELIKA ILUSTRIRANA POVIJEST SVIJETA, 7-11, srednji vek (300 – 1600 godine)
VELIKA ILUSTRIRANA POVIJEST SVIJETA, 12-16, novi vek (1600 – 1945 godine)
VELIKA KNJIGA O ALOJI – Alessandro Bassetti i Stefano Sala
Velika škola i veliki profesori – Vaso Milinčević
VELIKE OBMANE DRUGOG SVJETSKOG RATA, 1-4, Anthony Cave Brown
VEŠTINA PRODAJE – Brajan Trejsi
VIŠE OD ETIKETE, o ženama koje vole žene – Jasmina Čaušević, Aida Spahić, Merima Omeragić
VODIČ U ASTRALNI SVET – Gavin i Yvonne Frost
VOJNO POLICIJSKA TAKTIKA – Lazović, Stojanović, Crnković
VRATITI SVOJU DJELOTVORNOST I SAMOPOŠTOVANJE, Terapija traume metodom psihodrame – Gabriele Muller, Edita Ostojić
VRIJEME TRAJANJA I KORIJENI OPSTAJANJA, monografija – Selo Grmljani i njegovo stanovništvo od postanka do danas – Milan Kunić
Women in the early Church – Elizabeth A. Clark
ZA NOVI UNIVERZITET – Dimitrije Sergejev
ZABRANJENA ISTORIJA SRBA – Miloš Milojević
ZADUŽBINE KOSOVA – spomenici i znamenja srpskog naroda
ŽIVOT S BOLESNIM BUBREZIMA – Jože Drinovec, Jožica Pirc
ZVUCI GRANICE, popularna muzika, rat i nacionalizam u Hrvatskoj posle 1991 – Ketrin Bejker