20 година од првог објављивања ДРУГОГ ОТКРОВЕЊА

 Овог месеца навршило се 20 година од првог издања прве књиге Другог откровења. Доста година је већ прошло и од када сам је први пут имао у рукама. И за сво ово време небројено пута сам се питао како је остала скрајнута, без скоро иједне јавне реакције… Јер ако је само до стила и језика, зар се може наћи нешто слично у нашој књижевности? Ако је до мисли и закључака, зар је било већег изазова за филозофе, психологе,  или теологе? Ако је до најава и тврдњи, има ли бољег материјала за љубопитљиве, или бар сензацијама склоне новинаре? Али оста мук. Сујета? Неверица? Страх? Или је заиста тако низак степен вољности да се преиспитају навике, омиљене представе, да се искрено запита око толико тога што се тако олако подразумева?

По речима самог записивача Друго откровење „није никаква езотерична, још мање белетристичка, филозофска и слична литература, него директан, и у самој библији најављен, наставак тзв. библијских порука и, у извесној мери, наставак и појашњење онога што је добило име креманско пророчанство… то су најнеобичније књиге писане у овом времену и на овом, српском језику. Које откривају шта је шта. Шта је бивало. Шта бива. И шта ће бити. Ускоро и у далекој будућности. У Србији. И у целом свету.“

Схватам да није лако поверовати да су у овим књигама записане речи Творца, али није лако ни поверовати да је то све говор човека, јер, како је у предговору написао издавач: „Познаје се то по унутрашњој снази говора који као да допире кроз хук бесконачности“.  Само та дилема довољан је подстицај да се над записаним поштено замисли.

 Записани текстови датирају почев од 1987. године, а делом су упућени и баш нама, Србима, који смо управо ових последњих тридесетак година лутали од немила до недрага, без јасне визије и правца, потребити више него икада кормилара. Пуно тога нам је у овим текстовима предочено, али као да и није, јер смо срљали из грешке у грешку све уздајући се у своју памет, или тачније своја допадања и наседајући једним те истим преварантима и демагозима. Иако оно записано, што се односи на усмеравања везана за успостављање стручне и функционалне власти, јесте споредно у склопу целине порука, оно је итекако битно за друштво у  коме је угрожена елементарна егзистенција све већег броја људи. Али, ето и за оно, што људи признају да им је најбитније, није било слуха. Бар до сада.

 Записивач текстова Другог откровења, Драган Атанацковић Теодор, свакако је више него интересантна и сасвим необична личност. Понешто о себи је записао у предговору првог издања. Тренутно је ангажован као генерални координатор Асоцијације „Реструктура“, на чијем сајту скоро свакодневно објављује чланке, које такође скоро нико од информативних и друштвених сајтова не преузима. Али њега кулирање јавности, како у односу на записе Другог откровења, тако и у односу на решења која преко Асоцијације  „Реструктура“ нуди, а која се тичу претежно онога преко потребног за елементарни опстанак, уопште не занима. Зна шта му је посао и стрпљиво га одрађује.  Ко би међу нама могао то на овај начин чинити, ево већ скоро 30 година?:

 „Зато је сведок већ рекао и записао: ‘Нижем речи, чиним немило’. И посведочио вам да се не радује што је удостојен знањем, него га прима, носи и преноси због радости која не сахне, коју је упознао и која је у њему и кад је на дну пакленом, као што је и бивао, м о ј е  вршећи, и вршиће док  с в е  не изврши.“

 Поједини записи из Другог откровења прилично јасно одсликавају данашње стање код нас и у свету. Неки имају и форму пророчанства, у вези чега се опет, на другом месту опомиње:  „Али гле: шта је пророчанство и зар није ништавно и кад је тачно: не остварује ли се, не укида ли се, шта од њега имате?  Мало утехе, ако верујете, мало прилике да се упитате и научите, ништа више. Али ко се теши од неверних и ко се пита и учи задивљен остваривањем као циркусом?“

 Можда у неком преломном тренутку, када се то препозна и када се неки од актера препознају, нешто од записаног одигра кључну улогу. А можда се прилика и не искористи. Јер сходно претходно цитираном, ко одређује, може и да промени. Бар начин на који ће се нешто спровести, али не и оно што је суштина замишљеног. А то је окончавање владавине лажи и лицемерја,  успон „крцатих знањем и умећем“ , а потом и улазак „у највећу заблуду, али најплодотворнију: у каменост и нелагање.“ …

 Ето прилике, већ подуже траје, да се скоро све разуме и да се мимоиђе лудост, ко би и више од мрвице, јер мрвицом се назива оно што већини треба и што ће добити, кад затражи: упошљавање и услове за пристојан живот. Када ће и шта ће ко од прилике узети, одговор је већ дат, а прво „тврдо време“ све је ближе:

 „Ко колико прима, онолико и добија. Ко мисли да је ово књижевност, ето му књижевности. Ко мисли да је мудровање, ето му мудровања. Ко мисли да је лудовање, ето му лудовања. Ко мисли да је игра, ето му игре. А има ли кога да прими цео дар, а не само споредно? И зар ћу таквог назвати неразумним и мртвим? Као нектар ћете пити ове речи, кад наступе тврда времена. А трипут ће наступити: ускоро, уочи последњег рата, и пред сам крај свега, дакле: ничега.“

 Иначе досада су објављене следеће књиге Другог откровења:

Прва, означена јединицом (1996), која садржи заправо три: „Недавидови псалми“, „Реч Господа којег назвасе: нико“ и „Извршење“ (у оквиру које се налази и „Новогодишња порука Србима – пророчанство Оног који зна“, као и „Тридесет порука Србима поводом прве године Другог откровења“).

– Добра вест: милост и опомена (1998)

Прво писмо (1999)

– Коначна реч Бесконачног (2000)

Од вишка глава боли (2002), која је заправо ауторски увод у антропопсихоилогију, и као таква се разликује од претходно објављених, у којима је писац превасходно записивач. Али он и ову сматра саставним делом Другог откровења јер је и њу омогућио Онај, коме је у посвети написао: „свом пријатељу и учитељу Богу“.

Advertisements

Радмило Стојановић : ЧОВЕК И СТВАРНОСТ са гледишта древног Истока

covek0

кликни на књигу за преглед понуде

 

Радмило К. Стојановић (1910 – 2002) је цео свој живот посветио проучавању језика, односа међу језицима и суштини језика. Био је највећи познавалац санскрита код нас, а од осталих језика посебно добро је владао је старогрчким, латинским, немачким и француским језиком, који је све до пензије предавао на Институту за стране језике у Београду. Ту је предавао и санскрит, који је наставио да предаје и после, скоро до самог краја живота, крепко и јасно, иако дубоко у својој деветој деценији.

Истински зналци разликују се управо по томе што су у стању да разаберу суштину из ма колико обимне материје и да је изложе једноставно и кратко. О томе управо сведочи и ова, обимом мала, књижица, која би била бестселер да је истина популарна, као што није. Није на одмет напоменути, како је сам професор говорио, да појам Исток означава цео свет и дух оног времена. Насупрот Западу данас, не само као географском појму, него много више временском, који означава цео свет духовно окренут Западу. Значи у питању је временска деградација духа, која се просторно одвијала и на истоку и на западу, а чије су главне последице губљење у детаљима и површности науштрб целине, неразликовање споредног и суштине…

Како је написано у предговору „опис и суштина стварности, као основа самог језика, у појединостима и целини, онако како су је уочили мислиоци древног Истока, придаје језику значај који има као један од три вида поступака: Мисли, Речи, Дела – који својом исправношћу чине човека човеком. Мисли обликују дух, речи душу а дела биће у целини, чије оличење указује на његову суштини у мери у којој је то телу могуће и својствено.“

У књизи се разматрају ОБЛАСТИ СТВАРНОСТИ, ИСТИНА-НЕИСТИНА, ЖИВОТ, ЉУБАВ, ПРАВДА, СЛОБОДА, ЗНАЊЕ, ВЕРА и ЧОВЕЧАНСТВО. Ко не буде имао прилику да је има у својим рукама може погледати мој чланак који сам јој посветио пре пар година, тамо ће наћи изводе из свих наведених поглавља.

Овај приказ ћу завршити закључним речима Радмила: „Крајње је време да у целокупном размаку постојања човек буде свестан да се родио у телу, у стварности, у изразу неистине – зато што је својевољно напустио ИСТИНУ КОЈА ЈЕ СЛОБОДА НИЧИМ ОГРАНИЧЕНА. Из истог разлога човек мора да да свој пристанак за повратак у ИСТИНУ путем ВЕРЕ У ИСТИНУ.“

Radmilo - Tako je govorio

Препоручујем: ДРУГО ОТКРОВЕЊЕ

2otkrovenje0

кликни на слику за преглед понуде

 

Прва објављена књига из обиља текстова, који чине ДРУГО ОТКРОВЕЊЕ, „најнеобичније књиге писане у овом времену и на овом, српском језику. Које откривају шта је шта. Шта је бивало. Шта бива. И шта ће бити. Ускоро и у далекој будућности. У Србији. И у целом свету.“

Текстове које чине ДРУГО ОТКРОВЕЊЕ од 1987. године записује Драган Атанацковић Теодор. По речима самог записивача ДРУГО ОТКРОВЕЊЕ „није никаква езотерична, још мање белетристичка, филозофска и слична литература, него директан, и у самој библији најављен, наставак тзв. библијских порука и, у извесној мери, наставак и појашњење онога што је добило име креманско пророчанство.“

Једно је извесно, ова књига никога није оставила равнодушним. Ко тражи истину, овде ће наћи оно недоречено, чист и челичан наставак нити коју су сви прекидали, или је завлачили у форме, схеме, допадљивости… Ко се ње ухвати, ето му помоћи и путоказа:

„Збогом децо! – говорим људском нараштају. И додајем: Здраво младићи и девојке, ви који ћете први и последњи, носећи име човека, схватити шта беше од постања. После вас су анђели, и ви ћете у анђеле, па ма ко анђели били, и ма ко ви да сте, и ма ко ја да сам, кога изружисте, што знајући, што не знајући; али се уствари, себи наругасте, као што је и требало. Јер шта беше за дивљење, шта јесте и шта ће бити? Одрађујте посао, јер радићете и нехотице, као што сте и радили.  Ј е д а н  је посао вредан, посао разумевања. Чините га и ногама и рукама и очима и свиме што је на вама, у вама и око вас, а највише мишљу. Јер мисао одвезује. Све друго везује и продужава вам бивање, које јесте мука. Брзо ће нога претрчати, брзо ће рука дохватити, још брже око видети. Али шта је брже од мисли? Само једно. И то ћете упознати.“ (Реч Господа којег назвасте: нико, XXVII)

 

Препоручујем: КОСМО-ПСИХО-ЛОГОС – Георгиј Гачев

kosmo-psiho-logos

кликни на књигу за преглед понуде

Под насловом „Последњи од мудрих“ испраћен је Георгиј Гачев (1929-2008) на страницама „Гласа Русије“. Заиста се може рећи да је Георгиј Гачев, био један од ретких преосталих мислилаца, који је спајао научни приступ и велику ерудицију филозофа, антрополога и културолога, са слободом писца, врсног познаваоца књижевности и уметности, и што је можда најважније, са великим даром осећаја за природу и живо.

Бугарин, који је рођен и живео у Русији, осећајући се као Рус изнео је низ занимљивих идеја о типовима размишљања Руса у односу на Европљане. Носећи у себи гене Балканца, изврсно је разумео и наше поднебље: „ту се увлаче северњаци-континенталци да присвоје и завладају, па онда потпаљују осетљиви понос малих народа, убризгавајући им идеју величине“.

Књига пред вама је на неки начин екстрат његовог 30-годишњег рада, који је резултирао у 17 томова националних слика света. Пишући о њеном настанку Гочев је у предговору 1989. године записао: „Прва књига Националне слике света је изашла и моментално нестала (па забрањена је то тема: можда ја потхрањујем национализам?!). Када ћу ја уопште издати целу ту вишетомну серију?… Ето зашто сматрам да има смисла написати књигу у којој бих могао изнети објашњење сопственог метода, представити различите аспекте проблема и дати сажет опис неких националних модела поимања света, својеврсни „дајџест“. То је смисао ове књиге. Она је заправо калеидоскоп, „Нојев квочег“ – помало од сваког света, понеки залогај од сваке теме и метода. Мој главни појам је Космо-Психо-Логос, што значи: тип локалне природе, човеков карактер и национални ум у односу узајамне подударности и комплементарности. Рад и култура током историје допуњавају оно што Природа није дала. КОСМОСОФИЈА – тако бих ја назвао свој приступ.“gacev

Ево неких најинтересантнијих поглавља из садржаја: Националне слике света, Земљорадња као поглед на свет, Језик као глас националне природе, Космос Достојевског, Слике Индије (хеленска, руска, француска, немачка), Космос ислама, Руски Eрос…

Свој предговор овој књизи Гачев овако завршава: „ Последњих година добио сам могућност да отпутујем у неке од земаља чије сам националне слике описивао. Наравно да сам из њих понео масу утисака и гомилу нових чињеница, али основни концепти до којих сам дошао дедукцијом маште у Еросу наслућивања потврђени су. Национални калеидоскоп (радни наслов књиге) – то је, наравно, забавно, весело, али ипак, главни задатак у истраживању мноштва слика света, различитих варијанти поимања света састоји се у следећем: домоћи се Једног (у свој раскоши и богатству његове шароликости), увидети Апсолут.“