20 година од првог објављивања ДРУГОГ ОТКРОВЕЊА

 Овог месеца навршило се 20 година од првог издања прве књиге Другог откровења. Доста година је већ прошло и од када сам је први пут имао у рукама. И за сво ово време небројено пута сам се питао како је остала скрајнута, без скоро иједне јавне реакције… Јер ако је само до стила и језика, зар се може наћи нешто слично у нашој књижевности? Ако је до мисли и закључака, зар је било већег изазова за филозофе, психологе,  или теологе? Ако је до најава и тврдњи, има ли бољег материјала за љубопитљиве, или бар сензацијама склоне новинаре? Али оста мук. Сујета? Неверица? Страх? Или је заиста тако низак степен вољности да се преиспитају навике, омиљене представе, да се искрено запита око толико тога што се тако олако подразумева?

По речима самог записивача Друго откровење „није никаква езотерична, још мање белетристичка, филозофска и слична литература, него директан, и у самој библији најављен, наставак тзв. библијских порука и, у извесној мери, наставак и појашњење онога што је добило име креманско пророчанство… то су најнеобичније књиге писане у овом времену и на овом, српском језику. Које откривају шта је шта. Шта је бивало. Шта бива. И шта ће бити. Ускоро и у далекој будућности. У Србији. И у целом свету.“

Схватам да није лако поверовати да су у овим књигама записане речи Творца, али није лако ни поверовати да је то све говор човека, јер, како је у предговору написао издавач: „Познаје се то по унутрашњој снази говора који као да допире кроз хук бесконачности“.  Само та дилема довољан је подстицај да се над записаним поштено замисли.

 Записани текстови датирају почев од 1987. године, а делом су упућени и баш нама, Србима, који смо управо ових последњих тридесетак година лутали од немила до недрага, без јасне визије и правца, потребити више него икада кормилара. Пуно тога нам је у овим текстовима предочено, али као да и није, јер смо срљали из грешке у грешку све уздајући се у своју памет, или тачније своја допадања и наседајући једним те истим преварантима и демагозима. Иако оно записано, што се односи на усмеравања везана за успостављање стручне и функционалне власти, јесте споредно у склопу целине порука, оно је итекако битно за друштво у  коме је угрожена елементарна егзистенција све већег броја људи. Али, ето и за оно, што људи признају да им је најбитније, није било слуха. Бар до сада.

 Записивач текстова Другог откровења, Драган Атанацковић Теодор, свакако је више него интересантна и сасвим необична личност. Понешто о себи је записао у предговору првог издања. Тренутно је ангажован као генерални координатор Асоцијације „Реструктура“, на чијем сајту скоро свакодневно објављује чланке, које такође скоро нико од информативних и друштвених сајтова не преузима. Али њега кулирање јавности, како у односу на записе Другог откровења, тако и у односу на решења која преко Асоцијације  „Реструктура“ нуди, а која се тичу претежно онога преко потребног за елементарни опстанак, уопште не занима. Зна шта му је посао и стрпљиво га одрађује.  Ко би међу нама могао то на овај начин чинити, ево већ скоро 30 година?:

 „Зато је сведок већ рекао и записао: ‘Нижем речи, чиним немило’. И посведочио вам да се не радује што је удостојен знањем, него га прима, носи и преноси због радости која не сахне, коју је упознао и која је у њему и кад је на дну пакленом, као што је и бивао, м о ј е  вршећи, и вршиће док  с в е  не изврши.“

 Поједини записи из Другог откровења прилично јасно одсликавају данашње стање код нас и у свету. Неки имају и форму пророчанства, у вези чега се опет, на другом месту опомиње:  „Али гле: шта је пророчанство и зар није ништавно и кад је тачно: не остварује ли се, не укида ли се, шта од њега имате?  Мало утехе, ако верујете, мало прилике да се упитате и научите, ништа више. Али ко се теши од неверних и ко се пита и учи задивљен остваривањем као циркусом?“

 Можда у неком преломном тренутку, када се то препозна и када се неки од актера препознају, нешто од записаног одигра кључну улогу. А можда се прилика и не искористи. Јер сходно претходно цитираном, ко одређује, може и да промени. Бар начин на који ће се нешто спровести, али не и оно што је суштина замишљеног. А то је окончавање владавине лажи и лицемерја,  успон „крцатих знањем и умећем“ , а потом и улазак „у највећу заблуду, али најплодотворнију: у каменост и нелагање.“ …

 Ето прилике, већ подуже траје, да се скоро све разуме и да се мимоиђе лудост, ко би и више од мрвице, јер мрвицом се назива оно што већини треба и што ће добити, кад затражи: упошљавање и услове за пристојан живот. Када ће и шта ће ко од прилике узети, одговор је већ дат, а прво „тврдо време“ све је ближе:

 „Ко колико прима, онолико и добија. Ко мисли да је ово књижевност, ето му књижевности. Ко мисли да је мудровање, ето му мудровања. Ко мисли да је лудовање, ето му лудовања. Ко мисли да је игра, ето му игре. А има ли кога да прими цео дар, а не само споредно? И зар ћу таквог назвати неразумним и мртвим? Као нектар ћете пити ове речи, кад наступе тврда времена. А трипут ће наступити: ускоро, уочи последњег рата, и пред сам крај свега, дакле: ничега.“

 Иначе досада су објављене следеће књиге Другог откровења:

Прва, означена јединицом (1996), која садржи заправо три: „Недавидови псалми“, „Реч Господа којег назвасе: нико“ и „Извршење“ (у оквиру које се налази и „Новогодишња порука Србима – пророчанство Оног који зна“, као и „Тридесет порука Србима поводом прве године Другог откровења“).

– Добра вест: милост и опомена (1998)

Прво писмо (1999)

– Коначна реч Бесконачног (2000)

Од вишка глава боли (2002), која је заправо ауторски увод у антропопсихоилогију, и као таква се разликује од претходно објављених, у којима је писац превасходно записивач. Али он и ову сматра саставним делом Другог откровења јер је и њу омогућио Онај, коме је у посвети написао: „свом пријатељу и учитељу Богу“.

НОВО у понуди: ОД ВИШКА ГЛАВА БОЛИ – Драган Атанацковић Теодор

egoistika00

Кликни на књигу за преглед понуде

Ова књига свакако није од мило-голицајућих за уши. Није ни лака за читање. Али није ни сувопарна, и врло озбиљне анализе готово редовно су проткане финим хумором. Намењена је онима који стварно имају жељу и вољу да разумеју унутрашње и спољашње стање ствари. Уз напор разумевања иде и изазов (не)признавања много тога што нам се не допада о себи, узроцима својих поступака, мотивима својих разноразних вољења… Ту обично настају куршлуси.

Други, или можда први проблем у читању, с обзиром да се с њим среће већ на насловним  корицама књиге, јесте самоувереност аутора који се сматра оснивачем нове науке и још поврх тога, прве тачне науке о човеку. А на полеђини стоји: „Књига чији садржај, бар у односу на досад постојећа или уобичајена гледишта, представља н е ш т о  н о в о  п о д  с у н ц е м“, што је уједно и наслов предговора.

Ко је тај, ко наступа са позиције онога који зна, а широј јавности је скоро непознат? Још један умишљени тип? Ако додам да је уједно и записивач књига под називом „Друго откровење“, можда ће бити довољно да у себи позитивно одговорите на ово питање и прођете кобојаги незаинтересовано поред ове књиге, као вишка.

Ко ипак призна да му све ово копка радозналост и да је свако пресуђивање и нагађање одговора на постављена питања само на основу гледања корица, преурањено и површно, латиће се читања. То је већ мали искорак из нагађања или пресуђивања на основу (не)допадања, што и јесте суштина антропопсихологије и њена различитост у односу на досадашње такозване друштвене науке.