Новости

 

После дужег времена решио сам да мало оживим ове странице. Концепт блога је остао исти, бави се пре свега откривањем из разних разлога слабо познатих, или ретких издања.  Књиге које су постепено од првих објава на овом блогу изазивале или највише интереса, или сам их ја доживео као нешто што је вредно откривања, и даље се трудим да увек имам на стању, а одскора их можете прегледати преко ажуриране странице ПОНУДА. Сада је додато још десетак наслова који ће исто по могућности бивати у сталној понуди, како из области исхране и природне медицине, тако и из области друштвених наука – претежно историје, као и неколико антикварних издања. О тим књигама укратко ће бити рећи у овом чланку.

Пауза од скоро две године последица је разних дешавања и промена у мом најближем окружењу. Болести су танка нит која повезује та искуства, мада дуго тога нисам ни био свестан. Вероватно због велике међусобне различитости људи с којима сам бивао у додиру, како по доби, тако и по стању духа, а коначно и по манифестацијама, од наизглед једва видљивих до смртног исхода. Без обзира на све те међусобне разлике, у болестима је долазло до неких врло сличних испољавања, у смислу промене понашања и реакција. И опет без обзира на разлике, јасно ми се показало да су одговарајућа исхрана и физичка активност кључ за решавање здравствених проблема, односно за њихово спречавање.

Иако нисам поборник крилатице „У здравом телу је здрав и дух“, уверио сам се да ни здрав дух, чак и изразито надпросечно развијених способности разумевања човекове психе,  не мора сам по себи да помаже телу у коришћењу богомданих механизама  самоопорављања и самоизлечења, него може чак и да му одмаже. Парадоксално такав дух често или потцењује и потребе и способности датог му тела, или, у другој, аскетској крајности прецењује способности тела, заправо потцењујући уопште потребитост тела. Суочавање са последицама зна бити болно, али и поучно, како за њих, тако и за оне блиске њима.

Што се већине људи тиче, посебно у „западњачкој“ средини и цивилизацији, која је увелико овладала и нашим просторима, показало се да су болести и тела и духа заправо болести обиља. И то некорисног (и они који живе на граници егзистенције у таквим срединама, у највећем броју се најтеже одричу управо онога што је уобичајено за лошу исхрану и навике, јер потрошачко друштво управо то намеће и подстиче). Тако да би једна од књига које сам препоручивао на овом блогу „Од вишка глава боли“, а односи се на уобичајено стање човекове психе, уз мање допуне везане за уобичајен однос човека према исхрани и телу, могла понети наслов „Од вишка све боли“.

То је разлог што ћу наредне чланке посветити књигама, односно људима који су се темељно и поштено бавили и носили са узроцима болести од којих страдава тело, а потом често и дух, уколико се не тргне на време, јер бива ометен или онеспособљен да се бави оним претежнијим. Неке од тих књига уврстио сам у моју сталну ПОНУДУ, тако да их можете преко овог блога и НАРУЧИТИ. Већина од њих је доступна и у ПДФ форми тако да их свако може прегледати, али верујем да заслужују да се нађу при руци, односно у свачијој библиотеци.

Заједничко свим тим књигама је да нас практично упућују на промене навика везаних за исхрану и начин живота. У суочењу са последицама обољевања услед лоше исхране и начина живота, није довољно одрећи се нечега очигледно штетног, него и знати зашто и шта је све потребно избацити из уобичајене праксе, а шта је потребно увести. За некога ће бити неопходне радикалне промене у периодима од бар пар месеци, да би се организам бар делимично растеретио и очистио од вишегодишње тортуре, а неки ће имати времена да постепено мењају своје навике. Свест да и једно и друго води квалитетнијем животу достојном човека и растерећењу како личном, тако и своје непосредне околине која обично невољно подноси туђи терет, тешко излазећи на крај и са сопственим, може дати неопходну снагу и вољу за истрајавањем у променама навика.

Издвајам неколико сјајних практичара који су ми у многоме отворили очи за неопходне промене: Ернста Гинтера, пионира међу савременијим посвећеницима проблематици исхране, Ричарда Шулца, човека који је усавршио и обједнинио  најбоља искуства америчке хербологије и природне медицине, посебно се посветивши лечењу такозваних неизлечивих болести, Теодора Барудија, који је заслужан за ширење информација о последицама закисељености организма људи, посебно преко књиге бескомпромисног наслова „Алкализујте се или умрите“ и Викторију Бутенко, која је потенцирала значај хранљивости зелениша и упутила нас како да га једноставно и пријатно уведемо у већим количинама у исхрану. Већина од споменутих и других аутора који се баве на сличан начин овом тематиком нема формална звања конвенционалне медицине, па је често то разлог да се сумњи да више места него што је потребно (мада је сумња, у смислу пажљивог здраворазумског проверавања неоспорно корисна, поготово што смо затрпани непровереним, нетачним или злонамерним информацијама). Ипак то чешће бива само алиби за одлагање одлучног покрета ка промени понашања.

Свима којима формално медицински и строго научни приступ недостаје препоручујем да се потруде да пажљиво прочитају већ десет година доступну такозвану „Кинеску студију“ садржану у књизи др Колина Кембела „Моћ исхране“. Реч је о најсвеобухватнијој студији која је обухватила широк опсег болести, исхране и фактора начина живота у периоду од преко 20 година у Кини и на Тајвану, а књига садржи и полувековно искуство једног од најугледнијих америчких научника ове области.  Он је сво време био у прилици да руководи, одлучује или учествује у најзначајнијим националним здравственим пројектима, да би унутар система дошао до чињеница које званична медицина и пратећа индустрија профита  нису спремни да признају. А до сличних сазнања су раније искуствено дошли многи практичари такозване природне медицине, без формалних титула и огромних финансија улаганих у истраживања.

Потрудио сам се да у сталну понуду књига из области историје, посебно везану за репринт издања малобројних сачуваних радова Милоша Милојевића, уврстим и књиге још неких мање познатих, или својевремено неподобних аутора. Пре свега ту је Спиридон Гопчевић, још једна изузетна свестрана личност са краја 19-ог и почетка 20-ог века, чија сведочења везана за простор Македоније постају посебно актуелна у ово време. Затим Лазо Костић, Илија Трифуновић, Светислав Краков, Манојло Грбић… Такође поново можете наручити веома тражено издање из 1988., једино у региону, Солжењициновог историјског романа „Архипелаг Гулаг“.

У више махова проналазио сам за пратиоце блога неке од 8 књига сестара Јанковић „НАРОДНЕ ИГРЕ„, у међувремену је и први пут објављена девета књига, која је управо набављена. Поред ње засад можете купити и репринт издања прве (1934) и друге (1937) књиге.

За љубитеље стрипа у понуди је антикварни комплет илустрованог забавног листа „СТРИП“ из 1951.

И даље су у понуди преостале ретке и изузетно вредне књиге Драгана Атанацковића Теодора, за које се може рећи да су објављене пре времена, бар што се спремности и пријемчивости људи тиче. У току ове године, после дуже времена, требало би да се појави још једна његова књига чији је радни наслов „СИГУРАН ИЗЛАЗ ИЗ НЕДАЋА – промоција система демократске меритократије“. Биће и још неких новитета, мимо објаве путем чланака, тако да повремено баците поглед на страницу Понуде.

 

Advertisements

Преводиоци за памћење: Саво Бабић и Видак Рајковић

Могло би се рећи да је превођење у основи сваког уметничког дела, па и књижевног. Мали број људи има дар и умеће да свој унутрашњи свет мисли, осећања, доживљаја и свеколиких преламања преведе у писану реч и подели са другима. У сенци њих су преводиоци у уобичајеном смислу, који мање или више успешно омогућују да се то дељење књижевних записа прошири изван језичких и културних граница у оквиру којих настају. Најбољи међу њима управо су они који, осим што су добри познаваоци језика, културе и друштвених прилика, успевају и да се саживе са унутрашњим светом писца. То је оно битно што спаја ову двојицу преводилаца, поред тога што су обојица рођени почетком тридесетих година прошлог века и пореклом су из динарског корпуса нашег етноса. Иначе су то две потпуно различите животне приче.

Sava Babich, prevodilac

Саво Бабић

Херцеговац пореклом, Саво Бабић је рођен скроз на северу наших земаља, на Палићу, крај Суботице. Можда је стицај околности да је своје основно образовање морао започети служећи се мађарским као наметнутим језиком за време окупације, касније помогао да се определи за бављење овим језиком као својим животним позивом. Као и околност да је после завршених студија југословенске књижевности у Београду добио место лектора за српскохрватски језик на Катедри за славистику на Филолошком факултету у Будимпешти.

Од тада почиње његов пасионирани преводилачки рад, прво упоредо са пословима које је обављао као уредник идавачке куће Миневра и директор Градског музеја у Суботици, затим у Покрајинској заједници културе и Телевизији у Новом Саду, да би на крају своје стручно знање и искуство на најбољи начин искористио и преносио оснивањем и вођењем Катедре за хунгарологију на Филолошком факултету у Београду. У његовом преводилачком опусу налази се преко 50 преведених књига мађарских стваралаца: Еркена, Хубаја, Иљеша, Ершија, Вереша, Дерија, Курдија, Бодора, Саба, Толнаја, Естерхазија, Мадача, Мараја и Хамваша. Ипак, може се рећи да је животно дело Саве Бабића везано за последњег споменутог – Белу Хамваша.

Саво Бабић се није само саживео са стваралаштвом Беле Хамваша, него га је у неку руку и оживео. Препознавши дубину и ретку ерудицију Беле Хамваша, који је иначе, све до краја свог живота (1968), а делом и после, био потпуно изопштен у комунистичкој Мађарској, тако да већина његових радова нису ни били објављени, захваљујући њему многе Хамвашеве књиге угледале су светлост најпре на нашем језику. Неуморно радећи на скупљању Хамвашеве грађе, Саво Бабић је оставио за собом и две јединствене књиге, својеврсних компилација: Хиперионске есеје, у којима је сабрана већина предратних Хамвашевих записа објављених у разним часописима, и Хамвашев бревијар, у којем је направио лични избор мисли Беле Хамваша, пропративши их својим кратким белешкама на почетку и крају књиге.

Ево једног илустративног извода из тих Савиних белешки: „Где год се отвори Хамвашево дело, свуда се налазе посејане мисли које се могу лако издвајати и користити. Хамваш уме да се изрази лапидарно; он воли парадокс; уме да у бљеску разреши мисао која нас је неодређено мучила; да нам открије поимање света који смо тек наслућивали. Хамвашево дело, кад он већ није жив, представља живу збирку драгоцених упутстава за оне осетљиве који му се са захвалношћу препуштају да их води и освешћује, да открива дубине света и живота.“

И сам осетљива душа, који је за собом оставио и понешто својих оригиналних записа (есеја, критика, песама, огледа), преводио је искључиво држећи се свог избора, често немајући уговор са издавачем. Ипак прича о његовом колеги Видаку Рајковићу, која се на ово надовезује, сасвим је посебна и јединствена.

VidakRajkovicВидак Рајковић, скромни наставник у средњој школи на Цетињу, а касније библиотекар, дипломирао је француски. Упознавши се са издањима дисидентске руске литературе у Паризу, посебно инпресиониран Солжењицином, одлучио је да студира и руски. Стицајем околности те студије није довршио, али то није умањило његову наклоност према руском.

Солжењицинов „Архипелаг Гулаг“ први пут је прочитао 1977. године на француском приликом једног боравка у Паризу. Ово капитално дело о логорима и судбинама људи у тоталитарном друштву, дубоко га се дотакло, с обзиром да је и сам још као младић, био сведок сличних дешавања у Црној Гори. Мада је нерадо причао о томе, извесно је да је неко од његових блиских пријатеља завршио на Голом отоку и да је то време изнуђених одрицања и репресије оставило дубоке трагове у њему.

Како се годинама превод „Архипелага Гулаг“ није појављивао, Видак се запитао што он не би покушао да га преведе. Наручио је из Париза оригинал на руском и сву потребну литературу за превођење. И пет година у слободно време радио на преводу! Није имао појма да ли је неки професионалац у Југославији већ ангажован на том послу. А врло лако је могао бити. Завршивши посао и до детаља проверивши све више пута, кренуо је да превод понуди издавачким кућама. У црногорској „Побједи“ га нису озбиљно схватили, али у сарајевској издавачкој кући „Веселин Маслеша“ имао је среће да наиђе на интелигентног уредника Ивана Ловреновића, који је препознао вредност Радаковог подухвата и квалитет превода.

Како није успео да превод прогура преко „Веселина Маслеше“, због још увек јаке комунистичко-бирократске индоктринације, окретни уредник је проследио превод и издавачка права која је обезбедио свом пријатељу Јовану Аћину у београдски „Рад“ и тако је у Београду 1988. године „Архипелаг Гулаг“ објављен на нашем језику. Мало ко је знао, а поготово данас зна, да је то омогућено скоро невероватном одлуком и петогодишњим самоиницијативним превођењем Видака Рајковића, човека у шестој деценији живота, који дотле није имао ниједан превод иза себе!

Неприметно, као што је и живео, Видак Рајковић је пре десетак година завршио свој земаљски живот. Успео сам да нађем да је после „Архипелага“ приредио и превео још један путопис Александра Башмакова: „Преко Црне Горе у земљу Гега“ и учествовао у превођењу дела Фернана Бродела: „Медитеран и медитерански свет у доба Филипа II“. Из његове заоставштине породица спрема да објави две књиге, једну са коментарима на наслове светских новина у вези рата на нашим просторима и другу са преводима на француски око двеста дечијих песама Душка Радовића, Драгана Лукића и других.

Поводом смрти Александра Солжењицина, Иван Ловреновић, који је пресудно помогао да Видаков превод угледа светлост дана, написао је 2008. године у часопису „Дани“ чланак: „Како у Сарајеву није објављен Архипелаг Гулаг“. Хвала му што је после двадесетак година допунио траг о овој необичној причи и у додатку оставио спомен на нигде забележен завршетак животног пута Видака Рајковића.

Преглед БЕЛЕТРИСТИКЕ у понуди

Ради лакшег тражења наслова који вас занимају, на овој страници ће бити ажурирана моја актуелна понуда књига из категорије БЕЛЕТРИСТИКЕ : кликните на овај линк ако нађете књигу која вас интересује да бисте прегледали детаљне податке (слике, издавача, опис, стање и цену). Део књига (назначено у загради) можете прегледати под категоријама АНТИКВАРНИХ,  КЊИГА ЗА ДЕЦУ  и СТРИПОВА .

Као што стоји на страници ПОНУДЕ, за све пријатеље блога који ме контактирају ради директне куповине, цена са сајта Купинда биће умањена за 5-10%.

Подвучени наслови имају линк ка чланцима које сам у вези њих објављивао.

ANTIHRIST, roman o Petru Velikom – D. S. Mereškovski
ASTROSAURUSI, komplet (4 knjige) – Stiv Kol (knjiga za decu)
BEOGRAD GRAD NA MORU – Peđa Milosavljević
BEOGRAD prestonica despota Stefana – Irina Damnjanović, Vera Batanović Lalović (knjiga za decu)
BIBLIJSKE PRIČE za mlade – preveo Đuro Daničić (knjiga za decu)
BILO IH JE DESET HILJADA – Majkl Kertis Ford
BISKUPOVA SOBA – Piero Chiara
BOG MALIH STVARI – Arundati Roj
Božanstvena komedija – ČISTILIŠTE – Dante Aligijeri

ČAROBNJAK IZ OZA (4 priče u 2 knjige) – Frenk Baum (knjiga za decu)
ČIN VOLJE – Barbara Taylor Bradford
DNEVNIK SLUĐENE MLADE – Lora Vulf
DRAGULJI – Danijela Stil
DUGOVEČNOST – Svetislav Basara
EGZISTENCIJA – Pavle Ugrinov
ELEGIJE IZ KAZAMATA – Krstivoje Ilić
ELIKSIR BESMRTNOSTI – Gabi Glajhman
ETRURSKA MJESTA – Dejvid Herbert Lorens
FINANSIJER – Teodor Drajzer
GARAVI SOKAK – Miroslav Antić
GENERALNA PROBA SAMOUBISTVA – Dušan Kovačević
GIOVANNIJEVA SOBA – James Baldwin
GOSPOĐA OLGA – Radovan Beli Marković
HODAJUĆI NA RUKAMA – Miroslav Antić
IMATE LI KEFALO? 2 – Šimon Đarmati
INDISKRETNI DRAGULJI – Deni Didro
ISTINA O LJUBAVI – Filip Ardag
IŠČEZAVANJE – Megi Stivoter
ISTINITE PRIČE – Džejn Grin
IVANA – Momo Kapor
IZ PREDRATNE SRBIJE – Milan Grol (antikvarna)
IZABRANA LIRIKA – Dobrica Cesarić
KNJIGA LUTANJA – Konstantin Paustovski
KOMEDIJE – Publije Terencije Afrikanac
KRADLJIVCI NEBESA – Ričard Douč
KRISTALIZACIJA – Pavle Ugrinov
KUKAVICA – Matija Bećković

KURAN KROZ PRIČU – komplet u stripu 1-3 (stripovi)
LAGUM – Svetlana Velmar-Janković
LEPA PAMETNA NEUDATA – Džesika Adams

LERO – KRALJ LEPTIRA – Momo Kapor (knjiga za decu)
LICA – Ivo Andrić
LIGA NOĆI I MAGLE – Dejvid Morel
LJUBAVNICA HLADNOG SRCA – Kolin Mekalou
LJUDI ČEKAJU BRODOVE – Zlata Nešić
MAJKE MI BAJKA – Mirjana Bobić Mojsilović
MESTO ŽUDNJE – Radmila Lazić
MIODRAG PAVLOVIĆ – odškrinuta vrata, Vladeta Jerotić
MIRABO – Erotska djela, 1-4
MOJA LJUBAV NIKOLA TESLA – Ana Atanasković
NESTAJANJE – Antonije Isaković
NEVEROVATNA I TUŽNA ISTORIJA NEVINE ERENDIRE – Markes
NOS EDVARDA TRENKOMA – Džajls Milton
OBALA SPASA – Liza Šenon
OČINSTVO – Mihail Epštejn
OLIV KITERIDŽ – Elizabet Straut
OSLUŠKIVANJE SRCA – Jan-Filip Zendker
PETROPOLIS – Anja Ulinič
PEVANJE UNAZAD – Vlastimir Stanisavljević Šarkamenac

PLAVI ČUPERAK U GARAVOM SOKAKU – Miroslav Antić (knjiga za decu)
POLJUBAC ZA STRANCA – Harold Robins
POTKAZIVAČ – Edgar Valas
PRAFAUST – Gete
PRESUDA – Peni Vinćenci
PRIČANJA VUKA DOJČEVIĆA – Stjepan Mitrov Ljubiša (antikvarna)
PRIDEJNSKI LETOPISI, 4 knjige – Lojd Aleksander
PRIPOVETKE – Miško Kranjec (antikvarna)
PRIPOVETKE – Ivo Andrić (antikvarna)
PUT ČASTI – Radž Kumar
RUSKA POEZIJA XX VEK
RUŽA I PRSTEN – Vilijam Mejkpis Tekeri (knjiga za decu)
ŠESTI RED – Milan Belegišanin
SLAVUJI I ŠIŠMIŠI – Mirko Božić
Srpski i hrvatski pisci XX veka 1-10 (prvo kolo: T. Ujević, R. Petrović, A Cesarec, I. Samokovlija, A. Barac)
Srpski i hrvatski pisci XX veka 11-20 (drugo kolo: M. Krleža, M. Nastasijević, M. Begović, J. Kršić)
SULTANOV PEČAT – Dženi Vajt
TAJNA VERHUTSKIH VITEZOVA – Olivera Ptica, Mel Gudman
TAKO JE GOVORIO MATIJA – Matija Bećković
TERET ISKUŠENJA – Ana Marija Šua
TI OVDE NE MORAŠ DA ŽIVIŠ – Nataša Radojčić
TRAGEDIJA O HAMLETU, DANSKOM PRINCU – Viljem Šekspir
TRG SLOBODE – Pavao Pavličić
VENERA – SESTRA ZEMLJINA – G. Martinov
VINI PU I MENADŽMENT – Rodžer Alen (knjiga za decu)
ZADAH TELA – Živojin Pavlović
ŽENSKO-MUŠKI RAT – Hana Samson
ŽIVOT SVETOGA SAVE I ŽIVOT SVETOGA SIMEONA – Domentijan
ŽIVOTI KRALJEVA I ARHIEPISKOPA SRPSKIH, SLUŽBE – Danilo Drugi
ĐAVO U TELU – Remon Radige
ĐAVOLI DOLAZE – Miodrag Bulatović
</span

ЗНАЦИ ВРЕМЕНА

 

Постоје знаци времена. Пројављују се у разним сферама живота. Ко гледа не може да не види, бар неке од њих.

Људи не воле промене. Можда тачније, људи се плаше промена. Зато често пристају на лаж, ниподаштавају знаке, избегавају да се замисле… Иако све говори да неће више моћи како се навикло.

Многа дешавања, којима смо данас сведоци, најављивана су знатно раније од умних људи, који су знали да читају знаке свог времена и лекције свог животног искуства. Писао сам овде о Солжењицину – Архипелаг Гулаг, у вези са збивањима у Украјини.

Али верујући људи знају да је о знацима времена доста тога наговештено од самога Творца, преко сачуваних записа у Библији, Курану… Постоји и наука која се тиме бави, есхатологија. Проблем је што постоји много тумача, а мало читача.

Скренућу вам овом приликом пажњу на једног исламског есхатолога, чија су тумачења за нас посебно интересантна, јер упућују на сарадњу православних хришћана и муслимана. Између осталог говори и о томе како је ислам злоупотребљен у прошлости преко Османлијске Турске и како се злоупотребљава данас, опет преко исламских држава и покрета, под скривеним патронатом њихових непријатеља. Занимљиво је и његово тумачење Курана у вези будућности Константинопља, које се веома слаже са оним што се о времену после Општег рата спомиње у Креманском пророчанству.

Реч је о Шејху Имрану Хусеину, чија преведена предавања можете наћи на следећим интернет страницама. Да се ради о истинољубивом истраживачу и човеку широког образовања може се видети и по биографији и по смелости исказа који су често оштро супротстављени институционалним, али и по личном приступу: “Али кад ја дајем своје мишљење, да се нисте усудили прихватити га. Не, ја не желим да прихватате моје мишљење, осим ако и све док нисте увјерени да је исправно. И које се, уз то, неће косити са вашим здравим разумом. Ја то нисам никад радио са својим професором. Правио сам више „проблема“ више него ико. Ја нисам никад прихватао ништа од онога чему ме је подучавао, све док нисам био увјерен да је то исправно.”

Ако је читање сачуваних списа старих хиљадама година теже разумљиво што се знакова времана тиче, па можда и у вези онога претежнијег од времена и током времена накалемљених форми и обреда, дакле суштине, да ли је то разлог да се задовољимо само оним што нам се посредно сервира, кроз тумачења, форме и обреде? Или само изговор да се избегне напор разумевања?

Одговор на ова питања даће свако сам за себе, у времену које непосредно следи, а то је време неприлика и почетка пропасти, не света, него лажи и навика на којима је до сада функционисао. Долази нешто ново, а старо неће отићи без великих ломова, који су најављени, а који ће вероватно кулуминирати и досад највећим ратом. Неприлике су логична последица пропуштаних прилика, а да и неприлика може бити прилика сведочи „Друго откровење“, дато како и стоји, пре времена, дакле на време. Језиком разумљивијим и порукама јаснијим него икада, па коме је до разумевања, не може рећи да није било прилике и времена.

Већи део тих порука, које од 1987. записује Драган Атанацковић Теодор, објављен је у неколико књига крајем прошлог века или миленијума.  Иако су о томе обавештени скоро сви медији, а на разне начине и многи истакнути актери нашег јавног живота, нико није до дана данашњег проговорио о томе. А тиче се не тако малим делом управо и нас Срба и Србије. Познато је да необичности и будалаштине свих фела у овој земљи лако добијају публицитет. А кад је нешто овако необично већ петнаестак година заливено ћутањем као воском, може се предпоставити о чему се ради: о нечему што ремети све постојеће шеме и шаблоне.

НОВО у понуди: АРХИПЕЛАГ ГУЛАГ – Александар Солжењицин

solzenjicin

Кликни на књигу за детаље

У јеку украјинске кризе интересанто је сетити се шта је још пре неколико деценија о томе писао и говорио Солжењицин. У свом капиталном делу „Архипелаг Гулаг“, писаном 1968, а објављеном 1974. године, које однедавно имам у својој понуди, каже:

„Мени је болно да о томе пишем. У мени се сједињују руско и украјинско – у крви, срцу, у мислима. Велико искуство из логора и дружење са Украјинцима ми је открило колико су они осетљиви и рањиви због тога. Наша генерација не може да избегне плаћање грешака старијих…” „Да ли смо ми велика нација”, наставља Солжењицин, „не треба да доказујемо величином територије, бројем потчињених народа, већ величином поступака”. „И дубином нашег узоравања које ће остати после, али и после тога и оних који неће хтети да буду са нама…”

„Са Украјином ће у будућности бити изузетно болно. Али, треба схватити њихову садашњу „напетост”. Уколико они нису успели током прошлих векова да све схвате, сада је на нама (Русима) да испољимо здрав разум. Морамо да пружимо решење федералистима или сепаратистима – ко кога већ буде убедио. Не треба устукнути, иначе следи безумље и окрутност. Колико год будемо мекши, трпељивији, јаснији данас, толико више има наде за успостављање јединства у будућности“, писао је Александар.

„Нека поживе, нека пробају, а убрзо ће схватити да се проблеми не решавају отцепљењем због тога што у разним деловима Украјине постоји различит однос оних који себе сматрају Украјинцима, Русима или неким другим. Биће много тешкоћа. Можда ће у свакој области морати да се организује плебисцит а потом следи и пажљив однос према свима који ће желети да се – одселе. Није сва Украјина у њеним формалним совјетским границама – Украјина. Неки делови безусловно стреме Русији. А Крим су „приписали” Украјини Хрушчов и његови. А шта је са Карпатском (Червонаја) Русијом? Проверићемо: потребна је праведност према себи, али и колико ће Украјинци бити праведни према карпатским (подкарпатским) Русима…?“

А у свом последњем интервјуу, 2006. године,  Солжењицин је између осталог рекао:

„Све што се догађа у Украјини, почев од погрешно формулисаног питања на референдуму 1991, у мени изазива бол и горчину. Фанатично гушење руског језика (који је не тако давно на попису био признат званично као водећи језик јер га је говорило 60 одсто становништва) сматрам једноставно зверском мером усмереном против културне будућности Украјине.
Огроман простор који никада није био историјски Украјински – Новоросија, Крим и цела Југо-источна област – насилно су „утиснути” у састав садашње државе Украјине и у политику која жарко жели улазак у НАТО“

„Ниједан сусрет Бориса Јељцина са украјинским званичницима није прошао без капитулације и његових уступака, а избацивање Црноморске флоте из Севастопоља (који ни за време Хрушчова није уступљен Украјини) је крајње ниско и представља ругање целокупној историји Русије 19. и 20. века”, рекао је на крају Нобеловац и поручио: „Русија при оваквим условима и догађајима не сме равнодушно да преда многомилионско руско становништво Украјине и одрекне се нашег јединства са њим…!”