Могло би се рећи да је превођење у основи сваког уметничког дела, па и књижевног. Мали број људи има дар и умеће да свој унутрашњи свет мисли, осећања, доживљаја и свеколиких преламања преведе у писану реч и подели са другима. У сенци њих су преводиоци у уобичајеном смислу, који мање или више успешно омогућују да се то дељење књижевних записа прошири изван језичких и културних граница у оквиру којих настају. Најбољи међу њима управо су они који, осим што су добри познаваоци језика, културе и друштвених прилика, успевају и да се саживе са унутрашњим светом писца. То је оно битно што спаја ову двојицу преводилаца, поред тога што су обојица рођени почетком тридесетих година прошлог века и пореклом су из динарског корпуса нашег етноса. Иначе су то две потпуно различите животне приче.
Саво Бабић
Херцеговац пореклом, Саво Бабић је рођен скроз на северу наших земаља, на Палићу, крај Суботице. Можда је стицај околности да је своје основно образовање морао започети служећи се мађарским као наметнутим језиком за време окупације, касније помогао да се определи за бављење овим језиком као својим животним позивом. Као и околност да је после завршених студија југословенске књижевности у Београду добио место лектора за српскохрватски језик на Катедри за славистику на Филолошком факултету у Будимпешти.
Од тада почиње његов пасионирани преводилачки рад, прво упоредо са пословима које је обављао као уредник идавачке куће Миневра и директор Градског музеја у Суботици, затим у Покрајинској заједници културе и Телевизији у Новом Саду, да би на крају своје стручно знање и искуство на најбољи начин искористио и преносио оснивањем и вођењем Катедре за хунгарологију на Филолошком факултету у Београду. У његовом преводилачком опусу налази се преко 50 преведених књига мађарских стваралаца: Еркена, Хубаја, Иљеша, Ершија, Вереша, Дерија, Курдија, Бодора, Саба, Толнаја, Естерхазија, Мадача, Мараја и Хамваша. Ипак, може се рећи да је животно дело Саве Бабића везано за последњег споменутог – Белу Хамваша.
Саво Бабић се није само саживео са стваралаштвом Беле Хамваша, него га је у неку руку и оживео. Препознавши дубину и ретку ерудицију Беле Хамваша, који је иначе, све до краја свог живота (1968), а делом и после, био потпуно изопштен у комунистичкој Мађарској, тако да већина његових радова нису ни били објављени, захваљујући њему многе Хамвашеве књиге угледале су светлост најпре на нашем језику. Неуморно радећи на скупљању Хамвашеве грађе, Саво Бабић је оставио за собом и две јединствене књиге, својеврсних компилација: Хиперионске есеје, у којима је сабрана већина предратних Хамвашевих записа објављених у разним часописима, и Хамвашев бревијар, у којем је направио лични избор мисли Беле Хамваша, пропративши их својим кратким белешкама на почетку и крају књиге.
Ево једног илустративног извода из тих Савиних белешки: „Где год се отвори Хамвашево дело, свуда се налазе посејане мисли које се могу лако издвајати и користити. Хамваш уме да се изрази лапидарно; он воли парадокс; уме да у бљеску разреши мисао која нас је неодређено мучила; да нам открије поимање света који смо тек наслућивали. Хамвашево дело, кад он већ није жив, представља живу збирку драгоцених упутстава за оне осетљиве који му се са захвалношћу препуштају да их води и освешћује, да открива дубине света и живота.“
И сам осетљива душа, који је за собом оставио и понешто својих оригиналних записа (есеја, критика, песама, огледа), преводио је искључиво држећи се свог избора, често немајући уговор са издавачем. Ипак прича о његовом колеги Видаку Рајковићу, која се на ово надовезује, сасвим је посебна и јединствена.
Видак Рајковић, скромни наставник у средњој школи на Цетињу, а касније библиотекар, дипломирао је француски. Упознавши се са издањима дисидентске руске литературе у Паризу, посебно инпресиониран Солжењицином, одлучио је да студира и руски. Стицајем околности те студије није довршио, али то није умањило његову наклоност према руском.
Солжењицинов „Архипелаг Гулаг“ први пут је прочитао 1977. године на француском приликом једног боравка у Паризу. Ово капитално дело о логорима и судбинама људи у тоталитарном друштву, дубоко га се дотакло, с обзиром да је и сам још као младић, био сведок сличних дешавања у Црној Гори. Мада је нерадо причао о томе, извесно је да је неко од његових блиских пријатеља завршио на Голом отоку и да је то време изнуђених одрицања и репресије оставило дубоке трагове у њему.
Како се годинама превод „Архипелага Гулаг“ није појављивао, Видак се запитао што он не би покушао да га преведе. Наручио је из Париза оригинал на руском и сву потребну литературу за превођење. И пет година у слободно време радио на преводу! Није имао појма да ли је неки професионалац у Југославији већ ангажован на том послу. А врло лако је могао бити. Завршивши посао и до детаља проверивши све више пута, кренуо је да превод понуди издавачким кућама. У црногорској „Побједи“ га нису озбиљно схватили, али у сарајевској издавачкој кући „Веселин Маслеша“ имао је среће да наиђе на интелигентног уредника Ивана Ловреновића, који је препознао вредност Радаковог подухвата и квалитет превода.
Како није успео да превод прогура преко „Веселина Маслеше“, због још увек јаке комунистичко-бирократске индоктринације, окретни уредник је проследио превод и издавачка права која је обезбедио свом пријатељу Јовану Аћину у београдски „Рад“ и тако је у Београду 1988. године „Архипелаг Гулаг“ објављен на нашем језику. Мало ко је знао, а поготово данас зна, да је то омогућено скоро невероватном одлуком и петогодишњим самоиницијативним превођењем Видака Рајковића, човека у шестој деценији живота, који дотле није имао ниједан превод иза себе!
Неприметно, као што је и живео, Видак Рајковић је пре десетак година завршио свој земаљски живот. Успео сам да нађем да је после „Архипелага“ приредио и превео још један путопис Александра Башмакова: „Преко Црне Горе у земљу Гега“ и учествовао у превођењу дела Фернана Бродела: „Медитеран и медитерански свет у доба Филипа II“. Из његове заоставштине породица спрема да објави две књиге, једну са коментарима на наслове светских новина у вези рата на нашим просторима и другу са преводима на француски око двеста дечијих песама Душка Радовића, Драгана Лукића и других.
Поводом смрти Александра Солжењицина, Иван Ловреновић, који је пресудно помогао да Видаков превод угледа светлост дана, написао је 2008. године у часопису „Дани“ чланак: „Како у Сарајеву није објављен Архипелаг Гулаг“. Хвала му што је после двадесетак година допунио траг о овој необичној причи и у додатку оставио спомен на нигде забележен завршетак животног пута Видака Рајковића.
Откриj КЊИГУ коју тражиш или те тражи 
Скорашњи коментари