Откривања: Павле Угринов

Василије Поповић, који се као књижевни стваралац потписивао са Павле Угринов, спада свакако у ред наших најинтересантнијих личности у послератном културно-уметничком животу. Паралелно са књижевном делатношћу, оставио је запажен траг и као режисер у позоришту и као уредник и драматург на радију и телевизији.

У овом кратком осврту указаћу на његов животни пут и сазревање, који на неки начин одсликавају трагику дела наше послератне културне елите, заправо оних којих су у то време ушли са искреном вером у неке нове вредности. Као и Угринов, многи су били учесници НОБ-а и идеолошки „верници“ новог поретка који се стварао. Трагедија тих људи је што су верујући у идеју и нехотице помагали одржавање система који је идеју користио само као погодно средство за владање и обрачун са неистомишљеницима. Последица тога је била управо инсталација некомпетентног и медиокритетског, срозавање и потирање критеријума, све што је сам Угринов болно доживљавао и исповедао у својим зрелим годинама.

У његовим књигама из тог периода, посебно у „Егзистенцији“, Угринов сведочи о свом личном разочарењу, као и о разочарењу својих блиских пријатеља. У многоме ти записи имају и документарну вредност, као исповест Васка Попе везану за последице његове партијске активности у периоду Информбироа, злоупотребљене од оних који су то користили за личне обрачуне и грабљење власти. Нажалост и сам Угринов је, много касније радећи на Телевизији, још увек са позиције партијца, критиковао што се на неким руководећим положајима налазе три непартијца. То је било уочи такозваног обрачуна са либерализом, који је заправо искоришћен да се са руководећих положаја поскидају стручњаци и замене послушницима. А тиме је управо дотучено све још иоле здраво и отпочео незаустављиви суноврат наше привреде и друштва у целини. И опет нехотице, или непромишљено, томе се допринели и они, који као Угринов, или својевремено Попа, то никако нису желели.

За разлику од не малог броја књижевника и интелектуалаца, са сличном животном позадином, Угринов није преко ноћи постао трибун јефтиног национализма, којим је оседлан успон нове несреће и популизма у времену Милошевића. И са зрелошћу је остао доследан себи и идејама у које је веровао, признајући и са горчином исповедајући своје заблуде. Није их заменио заблудама које су доносиле нове политичке промене, како 90-тих, тако и у периоду који је је следио, чији сулуди крешендо проживљавамо. Пред сам крај живота, у једном од вероватно последњих интервјуа (2005), говорећи о променама из 44/45 и најновијим, Угринов каже: …тај прелаз је такође окончан ломовима, рушењем и пуцњавом, такав је и овај данашњи, најновији прелазни период, када се поново рестаурира грађанско друштво слично ономе пре пола века. У том погледу ми смо у огромном закашњењу, јер се већ говори и о краху либерализма који ми тек замишљамо. При свему томе не мислим на материјалне катастрофе већ на катастрофу човека, о чијој изгубљености увек говори литература. Чак и кад појединац има новаца, кад је богат, он је несигуран. Мисли да ће пропасти и ако успе. Боји се свега, глобализације, зато је увек за своју прћију…“, „…промене су неизбежне, оне се стално дешавају. То је ход историје. Једна утопија је пропала, јер се није усудила да себе реформише, није слушала реалисте, била је сувише утопија, као што данас реалисти не слушају никакву утопију, већ их занимају само голе чињенице, потребе и цифре, тако да рескирају да се оклизну, јер испод реалности је поледица, која није ништа друго до сама људска природа, која тражи непрестане промене, јер не трпи никакву епоху, систем, историју или тзв. благостање…“

Прочитајте цео интервју, вреди. Као што неспорно вреди и његово књижевно стваралштво, а оно се можда најбоље може открити кроз две књиге приповедака из преломног доба 80-тих и почетка 90-тих, карактеристичних за његову специфичну документаристичку прозу: „Кристализација“ и „Егзистенција“.

кликни на књигу за преглед понуде

кликни на књигу за преглед понуде