20 година од првог објављивања ДРУГОГ ОТКРОВЕЊА

 Овог месеца навршило се 20 година од првог издања прве књиге Другог откровења. Доста година је већ прошло и од када сам је први пут имао у рукама. И за сво ово време небројено пута сам се питао како је остала скрајнута, без скоро иједне јавне реакције… Јер ако је само до стила и језика, зар се може наћи нешто слично у нашој књижевности? Ако је до мисли и закључака, зар је било већег изазова за филозофе, психологе,  или теологе? Ако је до најава и тврдњи, има ли бољег материјала за љубопитљиве, или бар сензацијама склоне новинаре? Али оста мук. Сујета? Неверица? Страх? Или је заиста тако низак степен вољности да се преиспитају навике, омиљене представе, да се искрено запита око толико тога што се тако олако подразумева?

По речима самог записивача Друго откровење „није никаква езотерична, још мање белетристичка, филозофска и слична литература, него директан, и у самој библији најављен, наставак тзв. библијских порука и, у извесној мери, наставак и појашњење онога што је добило име креманско пророчанство… то су најнеобичније књиге писане у овом времену и на овом, српском језику. Које откривају шта је шта. Шта је бивало. Шта бива. И шта ће бити. Ускоро и у далекој будућности. У Србији. И у целом свету.“

Схватам да није лако поверовати да су у овим књигама записане речи Творца, али није лако ни поверовати да је то све говор човека, јер, како је у предговору написао издавач: „Познаје се то по унутрашњој снази говора који као да допире кроз хук бесконачности“.  Само та дилема довољан је подстицај да се над записаним поштено замисли.

 Записани текстови датирају почев од 1987. године, а делом су упућени и баш нама, Србима, који смо управо ових последњих тридесетак година лутали од немила до недрага, без јасне визије и правца, потребити више него икада кормилара. Пуно тога нам је у овим текстовима предочено, али као да и није, јер смо срљали из грешке у грешку све уздајући се у своју памет, или тачније своја допадања и наседајући једним те истим преварантима и демагозима. Иако оно записано, што се односи на усмеравања везана за успостављање стручне и функционалне власти, јесте споредно у склопу целине порука, оно је итекако битно за друштво у  коме је угрожена елементарна егзистенција све већег броја људи. Али, ето и за оно, што људи признају да им је најбитније, није било слуха. Бар до сада.

 Записивач текстова Другог откровења, Драган Атанацковић Теодор, свакако је више него интересантна и сасвим необична личност. Понешто о себи је записао у предговору првог издања. Тренутно је ангажован као генерални координатор Асоцијације „Реструктура“, на чијем сајту скоро свакодневно објављује чланке, које такође скоро нико од информативних и друштвених сајтова не преузима. Али њега кулирање јавности, како у односу на записе Другог откровења, тако и у односу на решења која преко Асоцијације  „Реструктура“ нуди, а која се тичу претежно онога преко потребног за елементарни опстанак, уопште не занима. Зна шта му је посао и стрпљиво га одрађује.  Ко би међу нама могао то на овај начин чинити, ево већ скоро 30 година?:

 „Зато је сведок већ рекао и записао: ‘Нижем речи, чиним немило’. И посведочио вам да се не радује што је удостојен знањем, него га прима, носи и преноси због радости која не сахне, коју је упознао и која је у њему и кад је на дну пакленом, као што је и бивао, м о ј е  вршећи, и вршиће док  с в е  не изврши.“

 Поједини записи из Другог откровења прилично јасно одсликавају данашње стање код нас и у свету. Неки имају и форму пророчанства, у вези чега се опет, на другом месту опомиње:  „Али гле: шта је пророчанство и зар није ништавно и кад је тачно: не остварује ли се, не укида ли се, шта од њега имате?  Мало утехе, ако верујете, мало прилике да се упитате и научите, ништа више. Али ко се теши од неверних и ко се пита и учи задивљен остваривањем као циркусом?“

 Можда у неком преломном тренутку, када се то препозна и када се неки од актера препознају, нешто од записаног одигра кључну улогу. А можда се прилика и не искористи. Јер сходно претходно цитираном, ко одређује, може и да промени. Бар начин на који ће се нешто спровести, али не и оно што је суштина замишљеног. А то је окончавање владавине лажи и лицемерја,  успон „крцатих знањем и умећем“ , а потом и улазак „у највећу заблуду, али најплодотворнију: у каменост и нелагање.“ …

 Ето прилике, већ подуже траје, да се скоро све разуме и да се мимоиђе лудост, ко би и више од мрвице, јер мрвицом се назива оно што већини треба и што ће добити, кад затражи: упошљавање и услове за пристојан живот. Када ће и шта ће ко од прилике узети, одговор је већ дат, а прво „тврдо време“ све је ближе:

 „Ко колико прима, онолико и добија. Ко мисли да је ово књижевност, ето му књижевности. Ко мисли да је мудровање, ето му мудровања. Ко мисли да је лудовање, ето му лудовања. Ко мисли да је игра, ето му игре. А има ли кога да прими цео дар, а не само споредно? И зар ћу таквог назвати неразумним и мртвим? Као нектар ћете пити ове речи, кад наступе тврда времена. А трипут ће наступити: ускоро, уочи последњег рата, и пред сам крај свега, дакле: ничега.“

 Иначе досада су објављене следеће књиге Другог откровења:

Прва, означена јединицом (1996), која садржи заправо три: „Недавидови псалми“, „Реч Господа којег назвасе: нико“ и „Извршење“ (у оквиру које се налази и „Новогодишња порука Србима – пророчанство Оног који зна“, као и „Тридесет порука Србима поводом прве године Другог откровења“).

– Добра вест: милост и опомена (1998)

Прво писмо (1999)

– Коначна реч Бесконачног (2000)

Од вишка глава боли (2002), која је заправо ауторски увод у антропопсихоилогију, и као таква се разликује од претходно објављених, у којима је писац превасходно записивач. Али он и ову сматра саставним делом Другог откровења јер је и њу омогућио Онај, коме је у посвети написао: „свом пријатељу и учитељу Богу“.

ЗНАЦИ ВРЕМЕНА

 

Постоје знаци времена. Пројављују се у разним сферама живота. Ко гледа не може да не види, бар неке од њих.

Људи не воле промене. Можда тачније, људи се плаше промена. Зато често пристају на лаж, ниподаштавају знаке, избегавају да се замисле… Иако све говори да неће више моћи како се навикло.

Многа дешавања, којима смо данас сведоци, најављивана су знатно раније од умних људи, који су знали да читају знаке свог времена и лекције свог животног искуства. Писао сам овде о Солжењицину – Архипелаг Гулаг, у вези са збивањима у Украјини.

Али верујући људи знају да је о знацима времена доста тога наговештено од самога Творца, преко сачуваних записа у Библији, Курану… Постоји и наука која се тиме бави, есхатологија. Проблем је што постоји много тумача, а мало читача.

Скренућу вам овом приликом пажњу на једног исламског есхатолога, чија су тумачења за нас посебно интересантна, јер упућују на сарадњу православних хришћана и муслимана. Између осталог говори и о томе како је ислам злоупотребљен у прошлости преко Османлијске Турске и како се злоупотребљава данас, опет преко исламских држава и покрета, под скривеним патронатом њихових непријатеља. Занимљиво је и његово тумачење Курана у вези будућности Константинопља, које се веома слаже са оним што се о времену после Општег рата спомиње у Креманском пророчанству.

Реч је о Шејху Имрану Хусеину, чија преведена предавања можете наћи на следећим интернет страницама. Да се ради о истинољубивом истраживачу и човеку широког образовања може се видети и по биографији и по смелости исказа који су често оштро супротстављени институционалним, али и по личном приступу: “Али кад ја дајем своје мишљење, да се нисте усудили прихватити га. Не, ја не желим да прихватате моје мишљење, осим ако и све док нисте увјерени да је исправно. И које се, уз то, неће косити са вашим здравим разумом. Ја то нисам никад радио са својим професором. Правио сам више „проблема“ више него ико. Ја нисам никад прихватао ништа од онога чему ме је подучавао, све док нисам био увјерен да је то исправно.”

Ако је читање сачуваних списа старих хиљадама година теже разумљиво што се знакова времана тиче, па можда и у вези онога претежнијег од времена и током времена накалемљених форми и обреда, дакле суштине, да ли је то разлог да се задовољимо само оним што нам се посредно сервира, кроз тумачења, форме и обреде? Или само изговор да се избегне напор разумевања?

Одговор на ова питања даће свако сам за себе, у времену које непосредно следи, а то је време неприлика и почетка пропасти, не света, него лажи и навика на којима је до сада функционисао. Долази нешто ново, а старо неће отићи без великих ломова, који су најављени, а који ће вероватно кулуминирати и досад највећим ратом. Неприлике су логична последица пропуштаних прилика, а да и неприлика може бити прилика сведочи „Друго откровење“, дато како и стоји, пре времена, дакле на време. Језиком разумљивијим и порукама јаснијим него икада, па коме је до разумевања, не може рећи да није било прилике и времена.

Већи део тих порука, које од 1987. записује Драган Атанацковић Теодор, објављен је у неколико књига крајем прошлог века или миленијума.  Иако су о томе обавештени скоро сви медији, а на разне начине и многи истакнути актери нашег јавног живота, нико није до дана данашњег проговорио о томе. А тиче се не тако малим делом управо и нас Срба и Србије. Познато је да необичности и будалаштине свих фела у овој земљи лако добијају публицитет. А кад је нешто овако необично већ петнаестак година заливено ћутањем као воском, може се предпоставити о чему се ради: о нечему што ремети све постојеће шеме и шаблоне.

Препоручујем: ДРУГО ОТКРОВЕЊЕ

2otkrovenje0

кликни на слику за преглед понуде

 

Прва објављена књига из обиља текстова, који чине ДРУГО ОТКРОВЕЊЕ, „најнеобичније књиге писане у овом времену и на овом, српском језику. Које откривају шта је шта. Шта је бивало. Шта бива. И шта ће бити. Ускоро и у далекој будућности. У Србији. И у целом свету.“

Текстове које чине ДРУГО ОТКРОВЕЊЕ од 1987. године записује Драган Атанацковић Теодор. По речима самог записивача ДРУГО ОТКРОВЕЊЕ „није никаква езотерична, још мање белетристичка, филозофска и слична литература, него директан, и у самој библији најављен, наставак тзв. библијских порука и, у извесној мери, наставак и појашњење онога што је добило име креманско пророчанство.“

Једно је извесно, ова књига никога није оставила равнодушним. Ко тражи истину, овде ће наћи оно недоречено, чист и челичан наставак нити коју су сви прекидали, или је завлачили у форме, схеме, допадљивости… Ко се ње ухвати, ето му помоћи и путоказа:

„Збогом децо! – говорим људском нараштају. И додајем: Здраво младићи и девојке, ви који ћете први и последњи, носећи име човека, схватити шта беше од постања. После вас су анђели, и ви ћете у анђеле, па ма ко анђели били, и ма ко ви да сте, и ма ко ја да сам, кога изружисте, што знајући, што не знајући; али се уствари, себи наругасте, као што је и требало. Јер шта беше за дивљење, шта јесте и шта ће бити? Одрађујте посао, јер радићете и нехотице, као што сте и радили.  Ј е д а н  је посао вредан, посао разумевања. Чините га и ногама и рукама и очима и свиме што је на вама, у вама и око вас, а највише мишљу. Јер мисао одвезује. Све друго везује и продужава вам бивање, које јесте мука. Брзо ће нога претрчати, брзо ће рука дохватити, још брже око видети. Али шта је брже од мисли? Само једно. И то ћете упознати.“ (Реч Господа којег назвасте: нико, XXVII)