Моћ исхране за здравље и опстанак

 

Свакако о исхрани има много позванијих који пишу, или би могли да поделе своја искуства сигурно богатија од мојих. Доста сам размишљао да ли је уопште оправдано да и почнем о томе писати, као и на који начин да то излажем. Четири месеца колико се озбиљније бавим исхраном мало је, али опет прилично пуно сам прочитао, доста тога лично применио, понешто повезао гледајући уназад и имам осећај да вреди направити малу рекапитулацију. Прављење сваког пресека уједно је мисаона провера праксе, мени је свакако на корист, а буде ли још некоме утолико боље.

Основни закључци су следећи:

О исхрани генерално мало знамо, а и оно мало што смо кроз образовање или у породици научили, нити је поуздано, нити је темељно. Да ствар буде гора ни лекари,  који би о томе требало да највише знају, немају адекватно образовање у вези исхране. И то није специфичност нашег образовног система, него општа појава. Додатној збрци доприноси претрпаност савремених медија често опречним, непровереним, или комерцијализованим информацијама.

Болести су највећим делом последица лоше исхране (често у комбинацији са лошим пратећим навикама) и такозваних „психолошких проблема“, односно преоптерећености организма аутокреираном псеудонормалном его-ситуацијом. И у једном и у другом случају лечење се често своди на привремено ублажавање последица применом медикамената, умртвљивањем, или где је могуће, хирушким одстрањивањем оболелих делова организма. Уместо да се бави стварањем услова за целовито унормаљење.

Организми свих живих бића створени су тако да се бар у одређеном временском периоду могу самообнављати, а по потреби и самозалечивати. Самообнављање бива угрожено или споља, или изнутра. Сва жива бића имају инстинкт као уграђено оружје за одбрану, а човек као его и способност да себи додатно помогне (или одмогне) (не)размишљањем, (не)сазнавањем и (не)разумевањем. Однос човека према свом физикусу, а у то спада и исхрана, је често „боговски“ (надмен или превиђајући – то је некако најадекватнији опис односа који сам ја имао), па последично врши унутрашњу аутодеструкцију. Зависно од боље или горе генетске основе, од умерености или претераности у практиковању одређених штетних навика, пре или касније организму понестају неопходни услови за саморегулацију и одбрану.

Када последице прерасту у болест могуће је,  пре свега доследном, а у краћем периоду и радикалном променом исхране, дотадашње одмагање преокренути у помагање. Таквим активним приступом омогућава се покретање програмираних механизама за самоизлечење организма. Мање, или само  рестриктивне промене, у смислу одрицања од понеке навике, што је обично последица преовлађујућег пасивног или инертног става (пацијент, уместо акцијент), могу у најбољем случају донети веома спор опоравак, а чешће само стагнацију.

Многа су сведочанства да су се људи излечили и од најтежих болести променом исхране, уз одређене природне (биљне) или синтетичке лекове и стимулансе, физичке вежбе и бодар дух. Разлог неуспеха лечења је најчешћи кад се мисли да је само промена исхране довољна, или да се без битне промене исхране, само уз помоћ лекова (било природних, било синтетичких, зрачења или осталих метода савремене медицине ) може оздравити. Мој отац је на пример врло дисциплинованим вођењем рачуна о исхрани, уз доста кретања и без јаких лекова и инсулина, практично зауставио развој шећерне болести која му је дијагностицирана у педесетим годинама и све до своје 88 године живео активно и нормално.  Тек кад је због пада престао да се активно креће дошло је до прогресивног слабљења физичких и менталних функција.

Лењост је један од главних узрока како успостављања дуготрајних лоших навика исхране, тако и тешког мењања навика и увођења промена у исхрану када су последице већ сасвим јасно видне и осетљиве. Навешћу неколико баналних примера. Лењост најчешће иде у комбинацији са незнањем, али често преовлада и поред знања о штетности неке навике. Људе мрзи да процеђују чај и рађе користе кесице које садрже биљни прах знатно слабијег квалитета (у најјефтинијој варијанти то је заправо отпад). Из лењости се користе разни инстант напитци, брза храна, прерађана зрна житарица у виду разних муслија и пахуљица. Колико пута само из лењости нисам ољуштио и појео воћке које су ми биле при руци, или направио сок од њих. Скоро свако ће наћи понеку мање или више бизарну испољену лењост у односу према својој исхрани.

Људи су углавном инертни и невољни за промене уопште. Што је нешто  важније за живот, било да је у питању нека аутокреирана нереална вредност и од ње зависна потреба, или нешто што је реално важно попут исхране, са свим природним, али и вештачки формираним потребама, утолико је мања вољност за предузимањем промене. Иако разне „алармне лампице“ увелико светле. Та невољност се манифестује кроз креирање разних алибија од недостатка времена, одлагања за касније, позивања на то како су се хранили наши преци, потенцирања збуњујућих разлика у ставовима званичне и „алтернативне“ медицине, очекивања да ће употреба неког лека, или време само по себи, решити здравствене проблеме. Нема чаробног штапића, осим да сам творац интервенише из њему знаних разлога, али зар болести не долазе баш да се најпре научимо да примамо већ дате помоћи у нама и око нас? Зато ни најбољи савет, макар и разуму јасан, нема снагу да покрене, уколико нема воље за целовитом променом навика и односа према свему датом. И уколико се разумевање не претпостави допадљивим и углавном нереалним очекивањима.

Само кратко да напоменем (у вези позивања на претке) да су се у последњих педесетак година услови живљења радикално изменили (убрзање свега, загађење свега, отуђеност, урбанизација,  инстант духовност, итд) тако да је тешко изводљиво живети и хранити се као некад, а поготово без неких сасвим нових последица у промењеним условима. И евентуална корисна повратна миграција младих ка селу, биће нешто ново, иако свакако боље од садашњег стања. Уз то да споменем,  да је једна обимна студија, спроведена почетком прошлог века међу најстаријим становницима на западу Европе, показала је да је најјачи заједнички именитељ био не неки специфичан начин исхране, него умереност у конзумацији. То је оно што сигурно и данас може донекле бити заштитни фактор и при претежно лошој исхрани.

Које су основне смернице за упознавање природне, здраве исхране?

Иако сам тек пред крај мојих проучавања прочитао књигу „Моћ исхране“ Колина Кембела сматрам да од ње треба започети. Доктор Кембел је ову књигу написао са својих 70 година, после пола века бављења проблематиком исхране и здравља. Он је један од ретких светски признатих стручњака са формалним (не алтернативним) образовањем, који цео век провео радећи на најпрестижнијим пројектима финансираним у оквиру националних здравствених система, и који је у јавност изашао са резултатима и инсајдерским информацијама који добрим делом потврђују смернице најбољих представника природне (или данас често називане алтернативне) медицине. Притом треба имати на уму да се основне смернице око исхране налазе још у библијским списима, а да их налазимо и код Платона, Хипократа, Сенеке…

Дакле најобимнија истраживања и у лабораоријским условима и пре свега у упоредној студији ефеката исхране људи у Кини и у САД  (такозвана „кинеска студија“ којом је руководио доктор Кембел) потврђују да је преовлађујућа биљна исхрана целовитим непрерађеним намирницама  оптимална за човекове потребе. То су основне смернице. Таква храна није подложна никаквим ограничењима у конзумацији, нема потребе за таблицама и сабирањем калорија. Како пише Кембел „можете да побољшате здравље у случају великог броја болести уз помоћ само једне једноставне исхране“.

To се подудара са честим незваничним упозорењима да све рафиниране намирнице (почевши  од брашна, шећера, уља… до разних грицкалица, инстант хране, итд), које су у последњих 150 година преовладале из комерцијалних разлога, а и из незнања и лењости конзумената, имају минималне нутритивне вредности, а често наносе и штету здрављу. Храна животињског порекла, нема скоро ништа потребног што се не може наћи у целовитим биљним намирницама. Само може проузроковати штету уколико се претежно она користи у исхрани.

У овој књизи ћете наћи изложене и основне принципе правилне исхране и здравља, низ врло корисних разматрања резултата његових  вишедеценијских истраживања, а и неке закључке до којих су независно дошли други истраживачи и лекари који су се осмелили да са њима изађу у јавност. Следећа књига коју је објавио  „Холизам: промишљање науке о исхрани“ садржи доста тога већ изнетог у књизи „Моћ исхране“, која је незаобилазна, а како превод  још није урађен упућујем вас да у овом чланку прочитате неке преведене цитате, који дају доста добар увид у најбитније Кембелове поставке.

Кембел разоткрива и разне врсте притисака које моћне индустрије појединих грана прехране и фармације врше на лекаре и стручњаке који се баве исхраном. Увиђамо разне изговоре и преваре којима систем избегава да редефинише принципе здраве исхране, а појединцима који се томе опиру неретко бива угрожена каријера и посао. Правилна, здрава исхрана директно смањује потребу за скупим лечењима и енормном продукцијом лекова. „Дошао сам до закључка“, пише Кембел, „да кад је здравље у питању, влада не ради у корист народа; ради у корист индустрије хране и фармацеутске индустрије на рачун народа. Када се индустрија, академија и влада удруже како би одредили здравље ове земље јавља се системски проблем. Индустрија обезбеђује новчана средства за извештаје о здравственој заштити, а академске вође са везама у индустрији играју кључне улоге у њиховом формирању. Између владиних послова и индустријских послова постоји узајамна спрега, и владина средства за истраживања се усмеравају ка развоју лекова и уређаја уместо здраве исхране. То је систем сачињен од људи који играју соје изоловане улоге, често не знајући ко доноси одлуке и који су њихови крајњи мотиви. Овакав систем представља бацање новца пореских обвезника и суштински је штетан по наше здравље.“

Мислим да је довољно ово што сам истакао да се схвати колика је моћ исхране, не само за појединца, него и за државе, односно народ. Опстанак народа може бити у много већој мери зависан од исхране, него што и слутимо. Ресурси природе и посебно тла сачувани од разних врста деградације могу постати оазе за опстанак у глобално поремећеним условима, који све више воде болестима како наших организама, тако и читавих еко-система. Поседовање знања о свему томе, као и одржавање здраве праксе, може бити пресудно, посебно у ванредним приликама које могу проузроковати модерни ратови, природне или вештачкe катастрофе, па и само нешто видљивија “обољења“ еко-система. Ко једе све и свашта чим му мало закрче црева, лакомо ће се у нужди дохватати и затроване хране, а ко цени здраву храну и коме није стран ни повремени пост у функцији оздрављења, пре ће знати и да истрпи глад и да направи одабир, макар и количински минималан, али зато и минималне потенцијалне штетности.

Наоружани знањем које нам је Кембел пренео, можемо са мање скепсе користити корисне савете практичара природне медицине, којима се најчешће оспорава, што немају формална звања у оквиру здравственог система. Свако ће наћи понешто што му више „лежи“ и на свој начин склапати коцкице у правцу усвајања себи најпогоднијег начина свакодневне исхране, или кориговане за случај већ постојећих обољења. Битно је да знамо оквир за безбедну и здраву исхрану, као и да смо свесни моћи коју исхрана може да има и у негативном и у позитивном правцу. Битно је и да се не оде у крајност да од исхране направимо новог идола. Кембел и то правилно увиђа констатујући да је основна функција правилне исхране да нас што дуже одржи здравим, независним и способним за квалитетан живот и сазнавање. „… Исхрана треба да буде пријатна и без брига и не треба да се ослања на ускраћивање.  Једноставност је неопходна да бисмо уживали у храни…“

У наредним чланцима пренећу вам нека моја корисна сазнања и примене, од набавке и припреме намирница, до начина конзумирања.  У свему ми је највише помогло неколико књига које сам у претходном чланку споменуо, а доста тога сам читао и филтрирао по нету, па ћу се потрудити да успут пренесем и неке од најкориснијих линкова.

Advertisements

20 година од првог објављивања ДРУГОГ ОТКРОВЕЊА

 Овог месеца навршило се 20 година од првог издања прве књиге Другог откровења. Доста година је већ прошло и од када сам је први пут имао у рукама. И за сво ово време небројено пута сам се питао како је остала скрајнута, без скоро иједне јавне реакције… Јер ако је само до стила и језика, зар се може наћи нешто слично у нашој књижевности? Ако је до мисли и закључака, зар је било већег изазова за филозофе, психологе,  или теологе? Ако је до најава и тврдњи, има ли бољег материјала за љубопитљиве, или бар сензацијама склоне новинаре? Али оста мук. Сујета? Неверица? Страх? Или је заиста тако низак степен вољности да се преиспитају навике, омиљене представе, да се искрено запита око толико тога што се тако олако подразумева?

По речима самог записивача Друго откровење „није никаква езотерична, још мање белетристичка, филозофска и слична литература, него директан, и у самој библији најављен, наставак тзв. библијских порука и, у извесној мери, наставак и појашњење онога што је добило име креманско пророчанство… то су најнеобичније књиге писане у овом времену и на овом, српском језику. Које откривају шта је шта. Шта је бивало. Шта бива. И шта ће бити. Ускоро и у далекој будућности. У Србији. И у целом свету.“

Схватам да није лако поверовати да су у овим књигама записане речи Творца, али није лако ни поверовати да је то све говор човека, јер, како је у предговору написао издавач: „Познаје се то по унутрашњој снази говора који као да допире кроз хук бесконачности“.  Само та дилема довољан је подстицај да се над записаним поштено замисли.

 Записани текстови датирају почев од 1987. године, а делом су упућени и баш нама, Србима, који смо управо ових последњих тридесетак година лутали од немила до недрага, без јасне визије и правца, потребити више него икада кормилара. Пуно тога нам је у овим текстовима предочено, али као да и није, јер смо срљали из грешке у грешку све уздајући се у своју памет, или тачније своја допадања и наседајући једним те истим преварантима и демагозима. Иако оно записано, што се односи на усмеравања везана за успостављање стручне и функционалне власти, јесте споредно у склопу целине порука, оно је итекако битно за друштво у  коме је угрожена елементарна егзистенција све већег броја људи. Али, ето и за оно, што људи признају да им је најбитније, није било слуха. Бар до сада.

 Записивач текстова Другог откровења, Драган Атанацковић Теодор, свакако је више него интересантна и сасвим необична личност. Понешто о себи је записао у предговору првог издања. Тренутно је ангажован као генерални координатор Асоцијације „Реструктура“, на чијем сајту скоро свакодневно објављује чланке, које такође скоро нико од информативних и друштвених сајтова не преузима. Али њега кулирање јавности, како у односу на записе Другог откровења, тако и у односу на решења која преко Асоцијације  „Реструктура“ нуди, а која се тичу претежно онога преко потребног за елементарни опстанак, уопште не занима. Зна шта му је посао и стрпљиво га одрађује.  Ко би међу нама могао то на овај начин чинити, ево већ скоро 30 година?:

 „Зато је сведок већ рекао и записао: ‘Нижем речи, чиним немило’. И посведочио вам да се не радује што је удостојен знањем, него га прима, носи и преноси због радости која не сахне, коју је упознао и која је у њему и кад је на дну пакленом, као што је и бивао, м о ј е  вршећи, и вршиће док  с в е  не изврши.“

 Поједини записи из Другог откровења прилично јасно одсликавају данашње стање код нас и у свету. Неки имају и форму пророчанства, у вези чега се опет, на другом месту опомиње:  „Али гле: шта је пророчанство и зар није ништавно и кад је тачно: не остварује ли се, не укида ли се, шта од њега имате?  Мало утехе, ако верујете, мало прилике да се упитате и научите, ништа више. Али ко се теши од неверних и ко се пита и учи задивљен остваривањем као циркусом?“

 Можда у неком преломном тренутку, када се то препозна и када се неки од актера препознају, нешто од записаног одигра кључну улогу. А можда се прилика и не искористи. Јер сходно претходно цитираном, ко одређује, може и да промени. Бар начин на који ће се нешто спровести, али не и оно што је суштина замишљеног. А то је окончавање владавине лажи и лицемерја,  успон „крцатих знањем и умећем“ , а потом и улазак „у највећу заблуду, али најплодотворнију: у каменост и нелагање.“ …

 Ето прилике, већ подуже траје, да се скоро све разуме и да се мимоиђе лудост, ко би и више од мрвице, јер мрвицом се назива оно што већини треба и што ће добити, кад затражи: упошљавање и услове за пристојан живот. Када ће и шта ће ко од прилике узети, одговор је већ дат, а прво „тврдо време“ све је ближе:

 „Ко колико прима, онолико и добија. Ко мисли да је ово књижевност, ето му књижевности. Ко мисли да је мудровање, ето му мудровања. Ко мисли да је лудовање, ето му лудовања. Ко мисли да је игра, ето му игре. А има ли кога да прими цео дар, а не само споредно? И зар ћу таквог назвати неразумним и мртвим? Као нектар ћете пити ове речи, кад наступе тврда времена. А трипут ће наступити: ускоро, уочи последњег рата, и пред сам крај свега, дакле: ничега.“

 Иначе досада су објављене следеће књиге Другог откровења:

Прва, означена јединицом (1996), која садржи заправо три: „Недавидови псалми“, „Реч Господа којег назвасе: нико“ и „Извршење“ (у оквиру које се налази и „Новогодишња порука Србима – пророчанство Оног који зна“, као и „Тридесет порука Србима поводом прве године Другог откровења“).

Добра вест: милост и опомена (1998)

Прво писмо (1999)

– Коначна реч Бесконачног (2000)

Од вишка глава боли (2002), која је заправо ауторски увод у антропопсихоилогију, и као таква се разликује од претходно објављених, у којима је писац превасходно записивач. Али он и ову сматра саставним делом Другог откровења јер је и њу омогућио Онај, коме је у посвети написао: „свом пријатељу и учитељу Богу“.