Откривања: Драгољуб Јовановић

Dragoljub_JovanovicДр Драгољуб Јовановић (1895-1977) био је оригинална и јединствена личност, чија се политичка мисао и искуство у Србији, међу Србима, до данас, никада нису примили – ни између два рата, нити после рата – лепо је написао Момчило Ђорговић, један од ретких публициста који му је посветио дужну пажњу. Рођен у околини Пирота, Драгољуб Јовановић је студирао у Паризу, одакле се вратио у Београд са два доктората на позив Слободана Јовановића, где је убрзо постао професор на Правном факултету. Упоредо био је изузетно политички активан, левичарских опредељења, лидер Савеза земљорадника Србије и Народне сељачке странке. Због својих бескомпромисних ставова, био је више пута хапшен у предратној Југославији, провевши преко 2 године у затворима. Још горе је прошао после рата, када је као левичар и вођа Народне сељачке странке активно учествовао у парламентарном раду у првим послератним годинама, овога пута као оштар критичар комуниста и њихове политике. Резултат је био покретање монтираног процеса против њега и 9 година робије.

Свој списатељски рад започео је на робији а завршио 60-тих година, да би до своје смрти успео да полуилегално изда само мали део од својих радова. Тек почетком овог века , захваљујући најпре интересовању и прегалаштву историчарке Надежде Јовановић, а потом и ангажману Института за савремену историју, Правног факултета и његове породице, шира јавност је добила прилику да се упозна са његовом личношћу и делом. Објављивањем негових Сабраних дела у 16 књига 2008. године и судском рехабилитацијом годину дана касније, са великим закашњењем исправљена је још већа неправда и немар српске политичке, али и интелектуалне „елите“.

Да су његови савременици имали слуха за његове идеје и опомињања Србија би данас вероватно другачије изгледала и мимоишла би многа непотербна и погубна поглавља која су је тешко уназадила. Остали су описани у његовим књигама, и они и његова мисао, као неопходне поуке, које би бар данашње генерације требало озбиљно да узму у обзир, јер пуно тога је нажалост остало врло актуелно и више нема времена да се понављају исте грешке.

А Драгољуб Јовановић је почео од разобличавања политике остарелог Пашића и његове радикалске политикантске скаламерије коју је покушавао да препише са Србије од 2,5 милона становника на новонасталу, вишеструко већу и комплекснију државу, организујући је својим „сељачко-ћифтинским и жандармско-бирократским духом“. Много тога нашта је указивао још тада и сами проживљавамо у репризном издању: „Србија је тужна, дужна и ружна, ојађена и осакаћена… Србија је један велики партијски логор са развијеним партијским шаторима који једни другима подваљују… Нема довољно истрајности, континуитета и моралних метода да политика постане посао, да престане бити страст и постане ствар разума“. Он је већ тада говорио да је производња хране главна развојна шанса Србије, говорио је о потреби модернизације и цивилизовања села и сељака.

Објашњавајући стање у Србији он ју је упоређивао са Америком и Аустралијом, као „имигрантску област у коју су се усељавали најборбенији и најиздржљивији људи јужних и западних крајева, бегунци са истока и севера. Усељавали су се лагано, темпом стада на паши, у етапама које су трајале по неколикон година, читаве задруге, братства, не прекидајући породичне везе, нити мењајући начин живота.“ Говори о стварању србијанског типа људи у коме се већ 150 година мешају јужњаци и динарци врло различитих особина. Указује на страховиту асимилациону снагу Србијанаца – „нема тог страног елемента који они нису у стању за најкраће време да сваре; у вене Србијанаца ушло је много цинцарске, влашке па и циганске крви.“ Ове тезе, по којима је наше друштво старо тек 150 до 200 година, прећутане су, јер, како добро примећује Момчило Ђорговић, „не одговарају актуелној митоманији, скоројевичком лудилу величине и успостављању вештачке високе вертикале континуираног развоја“.

Још пре рата бранио је Маркса од бољшевичких и југокомунистичких поједностављења. Пребацивао им је да су се ухватили за један пропагандистички текст какав је „Комунистички манифест“. Опомињао је да су Словени последњи сељачки народ у европској цивилизацији и да теорије Маркса важе за Скандинавију, па да су према томе бољшевици силовали историју желећи да остваре комунизам у једној земљи која није пружала ниједан услов за извођење социјалне револуције. Говорио је да су погрешно схватили апокалипсу буржоаског друштва , али пошто је та слика деструкције моћно освајала масу радног народа , они су је продавали као историјску неминовност… Маркс је најављивао ефикасније, рационалније, продуктивније друштво, које ће заменити постојоће, а не рушење и уништавање свега постојећег после чега ће сви бити једнаки.

Да је Драгољуб Јовановић најбоље међу Србима спознао суштину српског политичког бића, мишљење је и Латинке Перовић, која је међу првима писала о његовом делу и значају, и подржала прва истраживања о њему. Он је један од ретких актера који је собом повезао дугу, злосрећну историју Србије од краја 19. века до готово до наших дана. Његових 16 књига („Политичке успомене“ – мемоарски записи и „Медаљони“ – портрети неколико стотина савременика) остају нам као незаобилазно штиво и богата ризница из којих се може много корисног научити.

dragoljubjovanovic3

САБРАНА ДЕЛА – кликни на књиге за приказ понуде

 Остварење Драгољубове визије о модерној Србији, данас се једино назире у платформи недавно основане Асоцијације за обнову и развој „Реструктура“ која главне полуге развоја Србије види управо преко производње органске хране, оживљавања села кроз амбијентални туризам и изграђивања потребне инфраструктуре, што ће део становнштва привући да се врати и почне да ради на заиста модеран, предузетнички начин. За тако нешто морамо се најпре избавити из канџи партократско-волунтаристичких авети, против којих се борио целог свог живота (оличених у радикалско-комунистичким метаморфозама, чије смо последње „напредне“ метастазе данас сведоци), а то је могуће само корекцијом система у демократску меритократију, а тиме и заокретом из партијског у стручно вођење државних послова. „Реструктура“ то нуди, а да ли смо сазрели да то прихватимо и реализујемо, остаје да се види у наредених неколико година. После свега што је проживео, а делимично и ми кроз последице које трпимо последњих деценија, не би било боље сатисфакције до да политика напокон постане „ствар памети“ (једини интервју који је Драгуљуб Јовановић дао 1973. године имао је наслов „политика није ствар памети“).

Advertisements