20 година од првог објављивања ДРУГОГ ОТКРОВЕЊА

 Овог месеца навршило се 20 година од првог издања прве књиге Другог откровења. Доста година је већ прошло и од када сам је први пут имао у рукама. И за сво ово време небројено пута сам се питао како је остала скрајнута, без скоро иједне јавне реакције… Јер ако је само до стила и језика, зар се може наћи нешто слично у нашој књижевности? Ако је до мисли и закључака, зар је било већег изазова за филозофе, психологе,  или теологе? Ако је до најава и тврдњи, има ли бољег материјала за љубопитљиве, или бар сензацијама склоне новинаре? Али оста мук. Сујета? Неверица? Страх? Или је заиста тако низак степен вољности да се преиспитају навике, омиљене представе, да се искрено запита око толико тога што се тако олако подразумева?

По речима самог записивача Друго откровење „није никаква езотерична, још мање белетристичка, филозофска и слична литература, него директан, и у самој библији најављен, наставак тзв. библијских порука и, у извесној мери, наставак и појашњење онога што је добило име креманско пророчанство… то су најнеобичније књиге писане у овом времену и на овом, српском језику. Које откривају шта је шта. Шта је бивало. Шта бива. И шта ће бити. Ускоро и у далекој будућности. У Србији. И у целом свету.“

Схватам да није лако поверовати да су у овим књигама записане речи Творца, али није лако ни поверовати да је то све говор човека, јер, како је у предговору написао издавач: „Познаје се то по унутрашњој снази говора који као да допире кроз хук бесконачности“.  Само та дилема довољан је подстицај да се над записаним поштено замисли.

 Записани текстови датирају почев од 1987. године, а делом су упућени и баш нама, Србима, који смо управо ових последњих тридесетак година лутали од немила до недрага, без јасне визије и правца, потребити више него икада кормилара. Пуно тога нам је у овим текстовима предочено, али као да и није, јер смо срљали из грешке у грешку све уздајући се у своју памет, или тачније своја допадања и наседајући једним те истим преварантима и демагозима. Иако оно записано, што се односи на усмеравања везана за успостављање стручне и функционалне власти, јесте споредно у склопу целине порука, оно је итекако битно за друштво у  коме је угрожена елементарна егзистенција све већег броја људи. Али, ето и за оно, што људи признају да им је најбитније, није било слуха. Бар до сада.

 Записивач текстова Другог откровења, Драган Атанацковић Теодор, свакако је више него интересантна и сасвим необична личност. Понешто о себи је записао у предговору првог издања. Тренутно је ангажован као генерални координатор Асоцијације „Реструктура“, на чијем сајту скоро свакодневно објављује чланке, које такође скоро нико од информативних и друштвених сајтова не преузима. Али њега кулирање јавности, како у односу на записе Другог откровења, тако и у односу на решења која преко Асоцијације  „Реструктура“ нуди, а која се тичу претежно онога преко потребног за елементарни опстанак, уопште не занима. Зна шта му је посао и стрпљиво га одрађује.  Ко би међу нама могао то на овај начин чинити, ево већ скоро 30 година?:

 „Зато је сведок већ рекао и записао: ‘Нижем речи, чиним немило’. И посведочио вам да се не радује што је удостојен знањем, него га прима, носи и преноси због радости која не сахне, коју је упознао и која је у њему и кад је на дну пакленом, као што је и бивао, м о ј е  вршећи, и вршиће док  с в е  не изврши.“

 Поједини записи из Другог откровења прилично јасно одсликавају данашње стање код нас и у свету. Неки имају и форму пророчанства, у вези чега се опет, на другом месту опомиње:  „Али гле: шта је пророчанство и зар није ништавно и кад је тачно: не остварује ли се, не укида ли се, шта од њега имате?  Мало утехе, ако верујете, мало прилике да се упитате и научите, ништа више. Али ко се теши од неверних и ко се пита и учи задивљен остваривањем као циркусом?“

 Можда у неком преломном тренутку, када се то препозна и када се неки од актера препознају, нешто од записаног одигра кључну улогу. А можда се прилика и не искористи. Јер сходно претходно цитираном, ко одређује, може и да промени. Бар начин на који ће се нешто спровести, али не и оно што је суштина замишљеног. А то је окончавање владавине лажи и лицемерја,  успон „крцатих знањем и умећем“ , а потом и улазак „у највећу заблуду, али најплодотворнију: у каменост и нелагање.“ …

 Ето прилике, већ подуже траје, да се скоро све разуме и да се мимоиђе лудост, ко би и више од мрвице, јер мрвицом се назива оно што већини треба и што ће добити, кад затражи: упошљавање и услове за пристојан живот. Када ће и шта ће ко од прилике узети, одговор је већ дат, а прво „тврдо време“ све је ближе:

 „Ко колико прима, онолико и добија. Ко мисли да је ово књижевност, ето му књижевности. Ко мисли да је мудровање, ето му мудровања. Ко мисли да је лудовање, ето му лудовања. Ко мисли да је игра, ето му игре. А има ли кога да прими цео дар, а не само споредно? И зар ћу таквог назвати неразумним и мртвим? Као нектар ћете пити ове речи, кад наступе тврда времена. А трипут ће наступити: ускоро, уочи последњег рата, и пред сам крај свега, дакле: ничега.“

 Иначе досада су објављене следеће књиге Другог откровења:

– Прва, означена јединицом (1996), која садржи заправо три: „Недавидови псалми“, „Реч Господа којег назвасе: нико“ и „Извршење“ (у оквиру које се налази и „Новогодишња порука Србима – пророчанство Оног који зна“, као и „Тридесет порука Србима поводом прве године Другог откровења“).

– Добра вест: милост и опомена (1998)

– Прво писмо (1999)

– Коначна реч Бесконачног (2000)

– Од вишка глава боли (2002), која је заправо ауторски увод у антропопсихоилогију, и као таква се разликује од претходно објављених, у којима је писац превасходно записивач. Али он и ову сматра саставним делом Другог откровења јер је и њу омогућио Онај, коме је у посвети написао: „свом пријатељу и учитељу Богу“.

Откривања: Драгољуб Јовановић

Др Драгољуб Јовановић (1895-1977) био је оригинална и јединствена личност, чија се политичка мисао и искуство у Србији, међу Србима, до данас, никада нису примили – ни између два рата, нити после рата – лепо је написао Момчило Ђорговић, један од ретких публициста који му је посветио дужну пажњу. Рођен у околини Пирота, Драгољуб Јовановић је студирао у Паризу, одакле се вратио у Београд са два доктората на позив Слободана Јовановића, где је убрзо постао професор на Правном факултету. Упоредо био је изузетно политички активан, левичарских опредељења, лидер Савеза земљорадника Србије и Народне сељачке странке. Због својих бескомпромисних ставова, био је више пута хапшен у предратној Југославији, провевши преко 2 године у затворима. Још горе је прошао после рата, када је као левичар и вођа Народне сељачке странке активно учествовао у парламентарном раду у првим послератним годинама, овога пута као оштар критичар комуниста и њихове политике. Резултат је био покретање монтираног процеса против њега и 9 година робије.

Свој списатељски рад започео је на робији а завршио 60-тих година, да би до своје смрти успео да полуилегално изда само мали део од својих радова. Тек почетком овог века , захваљујући најпре интересовању и прегалаштву историчарке Надежде Јовановић, а потом и ангажману Института за савремену историју, Правног факултета и његове породице, шира јавност је добила прилику да се упозна са његовом личношћу и делом. Објављивањем негових Сабраних дела у 16 књига 2008. године и судском рехабилитацијом годину дана касније, са великим закашњењем исправљена је још већа неправда и немар српске политичке, али и интелектуалне „елите“.

Да су његови савременици имали слуха за његове идеје и опомињања Србија би данас вероватно другачије изгледала и мимоишла би многа непотербна и погубна поглавља која су је тешко уназадила. Остали су описани у његовим књигама, и они и његова мисао, као неопходне поуке, које би бар данашње генерације требало озбиљно да узму у обзир, јер пуно тога је нажалост остало врло актуелно и више нема времена да се понављају исте грешке.

А Драгољуб Јовановић је почео од разобличавања политике остарелог Пашића и његове радикалске политикантске скаламерије коју је покушавао да препише са Србије од 2,5 милона становника на новонасталу, вишеструко већу и комплекснију државу, организујући је својим „сељачко-ћифтинским и жандармско-бирократским духом“. Много тога нашта је указивао још тада и сами проживљавамо у репризном издању: „Србија је тужна, дужна и ружна, ојађена и осакаћена… Србија је један велики партијски логор са развијеним партијским шаторима који једни другима подваљују… Нема довољно истрајности, континуитета и моралних метода да политика постане посао, да престане бити страст и постане ствар разума“. Он је већ тада говорио да је производња хране главна развојна шанса Србије, говорио је о потреби модернизације и цивилизовања села и сељака.

Објашњавајући стање у Србији он ју је упоређивао са Америком и Аустралијом, као „имигрантску област у коју су се усељавали најборбенији и најиздржљивији људи јужних и западних крајева, бегунци са истока и севера. Усељавали су се лагано, темпом стада на паши, у етапама које су трајале по неколикон година, читаве задруге, братства, не прекидајући породичне везе, нити мењајући начин живота.“ Говори о стварању србијанског типа људи у коме се већ 150 година мешају јужњаци и динарци врло различитих особина. Указује на страховиту асимилациону снагу Србијанаца – „нема тог страног елемента који они нису у стању за најкраће време да сваре; у вене Србијанаца ушло је много цинцарске, влашке па и циганске крви.“ Ове тезе, по којима је наше друштво старо тек 150 до 200 година, прећутане су, јер, како добро примећује Момчило Ђорговић, „не одговарају актуелној митоманији, скоројевичком лудилу величине и успостављању вештачке високе вертикале континуираног развоја“.

Још пре рата бранио је Маркса од бољшевичких и југокомунистичких поједностављења. Пребацивао им је да су се ухватили за један пропагандистички текст какав је „Комунистички манифест“. Опомињао је да су Словени последњи сељачки народ у европској цивилизацији и да теорије Маркса важе за Скандинавију, па да су према томе бољшевици силовали историју желећи да остваре комунизам у једној земљи која није пружала ниједан услов за извођење социјалне револуције. Говорио је да су погрешно схватили апокалипсу буржоаског друштва , али пошто је та слика деструкције моћно освајала масу радног народа , они су је продавали као историјску неминовност… Маркс је најављивао ефикасније, рационалније, продуктивније друштво, које ће заменити постојоће, а не рушење и уништавање свега постојећег после чега ће сви бити једнаки.

Да је Драгољуб Јовановић најбоље међу Србима спознао суштину српског политичког бића, мишљење је и Латинке Перовић, која је међу првима писала о његовом делу и значају, и подржала прва истраживања о њему. Он је један од ретких актера који је собом повезао дугу, злосрећну историју Србије од краја 19. века до готово до наших дана. Његових 16 књига („Политичке успомене“ – мемоарски записи и „Медаљони“ – портрети неколико стотина савременика) остају нам као незаобилазно штиво и богата ризница из којих се може много корисног научити.

САБРАНА ДЕЛА – кликни на књиге за приказ понуде

 Остварење Драгољубове визије о модерној Србији, данас се једино назире у платформи недавно основане Асоцијације за обнову и развој „Реструктура“ која главне полуге развоја Србије види управо преко производње органске хране, оживљавања села кроз амбијентални туризам и изграђивања потребне инфраструктуре, што ће део становнштва привући да се врати и почне да ради на заиста модеран, предузетнички начин. За тако нешто морамо се најпре избавити из канџи партократско-волунтаристичких авети, против којих се борио целог свог живота (оличених у радикалско-комунистичким метаморфозама, чије смо последње „напредне“ метастазе данас сведоци), а то је могуће само корекцијом система у демократску меритократију, а тиме и заокретом из партијског у стручно вођење државних послова. „Реструктура“ то нуди, а да ли смо сазрели да то прихватимо и реализујемо, остаје да се види у наредених неколико година. После свега што је проживео, а делимично и ми кроз последице које трпимо последњих деценија, не би било боље сатисфакције до да политика напокон постане „ствар памети“ (једини интервју који је Драгуљуб Јовановић дао 1973. године имао је наслов „политика није ствар памети“).