Новости

 

После дужег времена решио сам да мало оживим ове странице. Концепт блога је остао исти, бави се пре свега откривањем из разних разлога слабо познатих, или ретких издања.  Књиге које су постепено од првих објава на овом блогу изазивале или највише интереса, или сам их ја доживео као нешто што је вредно откривања, и даље се трудим да увек имам на стању, а одскора их можете прегледати преко ажуриране странице ПОНУДА. Сада је додато још десетак наслова који ће исто по могућности бивати у сталној понуди, како из области исхране и природне медицине, тако и из области друштвених наука – претежно историје, као и неколико антикварних издања. О тим књигама укратко ће бити рећи у овом чланку.

Пауза од скоро две године последица је разних дешавања и промена у мом најближем окружењу. Болести су танка нит која повезује та искуства, мада дуго тога нисам ни био свестан. Вероватно због велике међусобне различитости људи с којима сам бивао у додиру, како по доби, тако и по стању духа, а коначно и по манифестацијама, од наизглед једва видљивих до смртног исхода. Без обзира на све те међусобне разлике, у болестима је долазло до неких врло сличних испољавања, у смислу промене понашања и реакција. И опет без обзира на разлике, јасно ми се показало да су одговарајућа исхрана и физичка активност кључ за решавање здравствених проблема, односно за њихово спречавање.

Иако нисам поборник крилатице „У здравом телу је здрав и дух“, уверио сам се да ни здрав дух, чак и изразито надпросечно развијених способности разумевања човекове психе,  не мора сам по себи да помаже телу у коришћењу богомданих механизама  самоопорављања и самоизлечења, него може чак и да му одмаже. Парадоксално такав дух често или потцењује и потребе и способности датог му тела, или, у другој, аскетској крајности прецењује способности тела, заправо потцењујући уопште потребитост тела. Суочавање са последицама зна бити болно, али и поучно, како за њих, тако и за оне блиске њима.

Што се већине људи тиче, посебно у „западњачкој“ средини и цивилизацији, која је увелико овладала и нашим просторима, показало се да су болести и тела и духа заправо болести обиља. И то некорисног (и они који живе на граници егзистенције у таквим срединама, у највећем броју се најтеже одричу управо онога што је уобичајено за лошу исхрану и навике, јер потрошачко друштво управо то намеће и подстиче). Тако да би једна од књига које сам препоручивао на овом блогу „Од вишка глава боли“, а односи се на уобичајено стање човекове психе, уз мање допуне везане за уобичајен однос човека према исхрани и телу, могла понети наслов „Од вишка све боли“.

То је разлог што ћу наредне чланке посветити књигама, односно људима који су се темељно и поштено бавили и носили са узроцима болести од којих страдава тело, а потом често и дух, уколико се не тргне на време, јер бива ометен или онеспособљен да се бави оним претежнијим. Неке од тих књига уврстио сам у моју сталну ПОНУДУ, тако да их можете преко овог блога и НАРУЧИТИ. Већина од њих је доступна и у ПДФ форми тако да их свако може прегледати, али верујем да заслужују да се нађу при руци, односно у свачијој библиотеци.

Заједничко свим тим књигама је да нас практично упућују на промене навика везаних за исхрану и начин живота. У суочењу са последицама обољевања услед лоше исхране и начина живота, није довољно одрећи се нечега очигледно штетног, него и знати зашто и шта је све потребно избацити из уобичајене праксе, а шта је потребно увести. За некога ће бити неопходне радикалне промене у периодима од бар пар месеци, да би се организам бар делимично растеретио и очистио од вишегодишње тортуре, а неки ће имати времена да постепено мењају своје навике. Свест да и једно и друго води квалитетнијем животу достојном човека и растерећењу како личном, тако и своје непосредне околине која обично невољно подноси туђи терет, тешко излазећи на крај и са сопственим, може дати неопходну снагу и вољу за истрајавањем у променама навика.

Издвајам неколико сјајних практичара који су ми у многоме отворили очи за неопходне промене: Ернста Гинтера, пионира међу савременијим посвећеницима проблематици исхране, Ричарда Шулца, човека који је усавршио и обједнинио  најбоља искуства америчке хербологије и природне медицине, посебно се посветивши лечењу такозваних неизлечивих болести, Теодора Барудија, који је заслужан за ширење информација о последицама закисељености организма људи, посебно преко књиге бескомпромисног наслова „Алкализујте се или умрите“ и Викторију Бутенко, која је потенцирала значај хранљивости зелениша и упутила нас како да га једноставно и пријатно уведемо у већим количинама у исхрану. Већина од споменутих и других аутора који се баве на сличан начин овом тематиком нема формална звања конвенционалне медицине, па је често то разлог да се сумњи да више места него што је потребно (мада је сумња, у смислу пажљивог здраворазумског проверавања неоспорно корисна, поготово што смо затрпани непровереним, нетачним или злонамерним информацијама). Ипак то чешће бива само алиби за одлагање одлучног покрета ка промени понашања.

Свима којима формално медицински и строго научни приступ недостаје препоручујем да се потруде да пажљиво прочитају већ десет година доступну такозвану „Кинеску студију“ садржану у књизи др Колина Кембела „Моћ исхране“. Реч је о најсвеобухватнијој студији која је обухватила широк опсег болести, исхране и фактора начина живота у периоду од преко 20 година у Кини и на Тајвану, а књига садржи и полувековно искуство једног од најугледнијих америчких научника ове области.  Он је сво време био у прилици да руководи, одлучује или учествује у најзначајнијим националним здравственим пројектима, да би унутар система дошао до чињеница које званична медицина и пратећа индустрија профита  нису спремни да признају. А до сличних сазнања су раније искуствено дошли многи практичари такозване природне медицине, без формалних титула и огромних финансија улаганих у истраживања.

Потрудио сам се да у сталну понуду књига из области историје, посебно везану за репринт издања малобројних сачуваних радова Милоша Милојевића, уврстим и књиге још неких мање познатих, или својевремено неподобних аутора. Пре свега ту је Спиридон Гопчевић, још једна изузетна свестрана личност са краја 19-ог и почетка 20-ог века, чија сведочења везана за простор Македоније постају посебно актуелна у ово време. Затим Лазо Костић, Илија Трифуновић, Светислав Краков, Манојло Грбић… Такође поново можете наручити веома тражено издање из 1988., једино у региону, Солжењициновог историјског романа „Архипелаг Гулаг“.

У више махова проналазио сам за пратиоце блога неке од 8 књига сестара Јанковић „НАРОДНЕ ИГРЕ„, у међувремену је и први пут објављена девета књига, која је управо набављена. Поред ње засад можете купити и репринт издања прве (1934) и друге (1937) књиге.

За љубитеље стрипа у понуди је антикварни комплет илустрованог забавног листа „СТРИП“ из 1951.

И даље су у понуди преостале ретке и изузетно вредне књиге Драгана Атанацковића Теодора, за које се може рећи да су објављене пре времена, бар што се спремности и пријемчивости људи тиче. У току ове године, после дуже времена, требало би да се појави још једна његова књига чији је радни наслов „СИГУРАН ИЗЛАЗ ИЗ НЕДАЋА – промоција система демократске меритократије“. Биће и још неких новитета, мимо објаве путем чланака, тако да повремено баците поглед на страницу Понуде.

 

Advertisements

ЗНАЦИ ВРЕМЕНА

 

Постоје знаци времена. Пројављују се у разним сферама живота. Ко гледа не може да не види, бар неке од њих.

Људи не воле промене. Можда тачније, људи се плаше промена. Зато често пристају на лаж, ниподаштавају знаке, избегавају да се замисле… Иако све говори да неће више моћи како се навикло.

Многа дешавања, којима смо данас сведоци, најављивана су знатно раније од умних људи, који су знали да читају знаке свог времена и лекције свог животног искуства. Писао сам овде о Солжењицину – Архипелаг Гулаг, у вези са збивањима у Украјини.

Али верујући људи знају да је о знацима времена доста тога наговештено од самога Творца, преко сачуваних записа у Библији, Курану… Постоји и наука која се тиме бави, есхатологија. Проблем је што постоји много тумача, а мало читача.

Скренућу вам овом приликом пажњу на једног исламског есхатолога, чија су тумачења за нас посебно интересантна, јер упућују на сарадњу православних хришћана и муслимана. Између осталог говори и о томе како је ислам злоупотребљен у прошлости преко Османлијске Турске и како се злоупотребљава данас, опет преко исламских држава и покрета, под скривеним патронатом њихових непријатеља. Занимљиво је и његово тумачење Курана у вези будућности Константинопља, које се веома слаже са оним што се о времену после Општег рата спомиње у Креманском пророчанству.

Реч је о Шејху Имрану Хусеину, чија преведена предавања можете наћи на следећим интернет страницама. Да се ради о истинољубивом истраживачу и човеку широког образовања може се видети и по биографији и по смелости исказа који су често оштро супротстављени институционалним, али и по личном приступу: “Али кад ја дајем своје мишљење, да се нисте усудили прихватити га. Не, ја не желим да прихватате моје мишљење, осим ако и све док нисте увјерени да је исправно. И које се, уз то, неће косити са вашим здравим разумом. Ја то нисам никад радио са својим професором. Правио сам више „проблема“ више него ико. Ја нисам никад прихватао ништа од онога чему ме је подучавао, све док нисам био увјерен да је то исправно.”

Ако је читање сачуваних списа старих хиљадама година теже разумљиво што се знакова времана тиче, па можда и у вези онога претежнијег од времена и током времена накалемљених форми и обреда, дакле суштине, да ли је то разлог да се задовољимо само оним што нам се посредно сервира, кроз тумачења, форме и обреде? Или само изговор да се избегне напор разумевања?

Одговор на ова питања даће свако сам за себе, у времену које непосредно следи, а то је време неприлика и почетка пропасти, не света, него лажи и навика на којима је до сада функционисао. Долази нешто ново, а старо неће отићи без великих ломова, који су најављени, а који ће вероватно кулуминирати и досад највећим ратом. Неприлике су логична последица пропуштаних прилика, а да и неприлика може бити прилика сведочи „Друго откровење“, дато како и стоји, пре времена, дакле на време. Језиком разумљивијим и порукама јаснијим него икада, па коме је до разумевања, не може рећи да није било прилике и времена.

Већи део тих порука, које од 1987. записује Драган Атанацковић Теодор, објављен је у неколико књига крајем прошлог века или миленијума.  Иако су о томе обавештени скоро сви медији, а на разне начине и многи истакнути актери нашег јавног живота, нико није до дана данашњег проговорио о томе. А тиче се не тако малим делом управо и нас Срба и Србије. Познато је да необичности и будалаштине свих фела у овој земљи лако добијају публицитет. А кад је нешто овако необично већ петнаестак година заливено ћутањем као воском, може се предпоставити о чему се ради: о нечему што ремети све постојеће шеме и шаблоне.

НОВО у понуди: АРХИПЕЛАГ ГУЛАГ – Александар Солжењицин

solzenjicin

Кликни на књигу за детаље

У јеку украјинске кризе интересанто је сетити се шта је још пре неколико деценија о томе писао и говорио Солжењицин. У свом капиталном делу „Архипелаг Гулаг“, писаном 1968, а објављеном 1974. године, које однедавно имам у својој понуди, каже:

„Мени је болно да о томе пишем. У мени се сједињују руско и украјинско – у крви, срцу, у мислима. Велико искуство из логора и дружење са Украјинцима ми је открило колико су они осетљиви и рањиви због тога. Наша генерација не може да избегне плаћање грешака старијих…” „Да ли смо ми велика нација”, наставља Солжењицин, „не треба да доказујемо величином територије, бројем потчињених народа, већ величином поступака”. „И дубином нашег узоравања које ће остати после, али и после тога и оних који неће хтети да буду са нама…”

„Са Украјином ће у будућности бити изузетно болно. Али, треба схватити њихову садашњу „напетост”. Уколико они нису успели током прошлих векова да све схвате, сада је на нама (Русима) да испољимо здрав разум. Морамо да пружимо решење федералистима или сепаратистима – ко кога већ буде убедио. Не треба устукнути, иначе следи безумље и окрутност. Колико год будемо мекши, трпељивији, јаснији данас, толико више има наде за успостављање јединства у будућности“, писао је Александар.

„Нека поживе, нека пробају, а убрзо ће схватити да се проблеми не решавају отцепљењем због тога што у разним деловима Украјине постоји различит однос оних који себе сматрају Украјинцима, Русима или неким другим. Биће много тешкоћа. Можда ће у свакој области морати да се организује плебисцит а потом следи и пажљив однос према свима који ће желети да се – одселе. Није сва Украјина у њеним формалним совјетским границама – Украјина. Неки делови безусловно стреме Русији. А Крим су „приписали” Украјини Хрушчов и његови. А шта је са Карпатском (Червонаја) Русијом? Проверићемо: потребна је праведност према себи, али и колико ће Украјинци бити праведни према карпатским (подкарпатским) Русима…?“

А у свом последњем интервјуу, 2006. године,  Солжењицин је између осталог рекао:

„Све што се догађа у Украјини, почев од погрешно формулисаног питања на референдуму 1991, у мени изазива бол и горчину. Фанатично гушење руског језика (који је не тако давно на попису био признат званично као водећи језик јер га је говорило 60 одсто становништва) сматрам једноставно зверском мером усмереном против културне будућности Украјине.
Огроман простор који никада није био историјски Украјински – Новоросија, Крим и цела Југо-источна област – насилно су „утиснути” у састав садашње државе Украјине и у политику која жарко жели улазак у НАТО“

„Ниједан сусрет Бориса Јељцина са украјинским званичницима није прошао без капитулације и његових уступака, а избацивање Црноморске флоте из Севастопоља (који ни за време Хрушчова није уступљен Украјини) је крајње ниско и представља ругање целокупној историји Русије 19. и 20. века”, рекао је на крају Нобеловац и поручио: „Русија при оваквим условима и догађајима не сме равнодушно да преда многомилионско руско становништво Украјине и одрекне се нашег јединства са њим…!”