Кликни на књигу за детаље
У јеку украјинске кризе интересанто је сетити се шта је још пре неколико деценија о томе писао и говорио Солжењицин. У свом капиталном делу „Архипелаг Гулаг“, писаном 1968, а објављеном 1974. године, које однедавно имам у својој понуди, каже:
„Мени је болно да о томе пишем. У мени се сједињују руско и украјинско – у крви, срцу, у мислима. Велико искуство из логора и дружење са Украјинцима ми је открило колико су они осетљиви и рањиви због тога. Наша генерација не може да избегне плаћање грешака старијих…” „Да ли смо ми велика нација”, наставља Солжењицин, „не треба да доказујемо величином територије, бројем потчињених народа, већ величином поступака”. „И дубином нашег узоравања које ће остати после, али и после тога и оних који неће хтети да буду са нама…”
„Са Украјином ће у будућности бити изузетно болно. Али, треба схватити њихову садашњу „напетост”. Уколико они нису успели током прошлих векова да све схвате, сада је на нама (Русима) да испољимо здрав разум. Морамо да пружимо решење федералистима или сепаратистима – ко кога већ буде убедио. Не треба устукнути, иначе следи безумље и окрутност. Колико год будемо мекши, трпељивији, јаснији данас, толико више има наде за успостављање јединства у будућности“, писао је Александар.
„Нека поживе, нека пробају, а убрзо ће схватити да се проблеми не решавају отцепљењем због тога што у разним деловима Украјине постоји различит однос оних који себе сматрају Украјинцима, Русима или неким другим. Биће много тешкоћа. Можда ће у свакој области морати да се организује плебисцит а потом следи и пажљив однос према свима који ће желети да се – одселе. Није сва Украјина у њеним формалним совјетским границама – Украјина. Неки делови безусловно стреме Русији. А Крим су „приписали” Украјини Хрушчов и његови. А шта је са Карпатском (Червонаја) Русијом? Проверићемо: потребна је праведност према себи, али и колико ће Украјинци бити праведни према карпатским (подкарпатским) Русима…?“
А у свом последњем интервјуу, 2006. године, Солжењицин је између осталог рекао:
„Све што се догађа у Украјини, почев од погрешно формулисаног питања на референдуму 1991, у мени изазива бол и горчину. Фанатично гушење руског језика (који је не тако давно на попису био признат званично као водећи језик јер га је говорило 60 одсто становништва) сматрам једноставно зверском мером усмереном против културне будућности Украјине.
Огроман простор који никада није био историјски Украјински – Новоросија, Крим и цела Југо-источна област – насилно су „утиснути” у састав садашње државе Украјине и у политику која жарко жели улазак у НАТО“
„Ниједан сусрет Бориса Јељцина са украјинским званичницима није прошао без капитулације и његових уступака, а избацивање Црноморске флоте из Севастопоља (који ни за време Хрушчова није уступљен Украјини) је крајње ниско и представља ругање целокупној историји Русије 19. и 20. века”, рекао је на крају Нобеловац и поручио: „Русија при оваквим условима и догађајима не сме равнодушно да преда многомилионско руско становништво Украјине и одрекне се нашег јединства са њим…!”
Откриj КЊИГУ коју тражиш или те тражи 
Скорашњи коментари