ЗЕЛЕНИШ – кључна карика уравнотежења исхране

 

Није никаква новост да је зелениш изузетно корисна храна. Ипак, нисам изузетак у томе што сам га врло ретко конзумирао. Пуно људи има извесну одбојност према зеленишу, а и кад се нађе на њиховом јеловнику има га у малим количинама. Да додамо томе да се можда и чешће користи кувано, што га сигурно мање или више лишава неких корисних састојака.

Пре десетак година, Викторија Бутенко, аматер – нутрициониста, дошла је до више него интересантних закључака, који су се показали врло делотворним и у пракси. Претходно је Бутенко, притиснута озбиљним здравственим проблемима, како својим, тако и супруга и деце, прешла на сирову исхрану и успела да на тај начин поврати њихово нарушено здравље. Бивајући више година на таквој исхрани, осетили су да им нешто фали, тако да је доста размишљала и истраживала… И запазила је фрапантну разлику у исхрани мајумуна, који имају човеку најсличнији дигестивни систем. Та разлика се односила управо на унос зелениша и његово учешће у исхрани. Учешће зелениша у уобичајеној исхрани људи, чак и оних који су вегетаријанци, драстично је мања.

Бутенко је покушала да у својој исхрани то промени, али се суочила са проблемом како уносити веће количине, јер зелениш ни њој, као ни већини људи није посебно укусан и примамљив. Други проблем се односио на тешкоћу да човек адекватно обради зелениш путем жвакања, јер управо финим ситњењем зелениша долази до ослобађања најкориснијих састојака. Наша вилица и зуби су временом знатно ослабили и у односу на наше претке од пре пар стотина година, а камоли у односу на оне од пре више хиљада година. Такође, људи којима је из здравствених разлога најпотребније да повећају унос зелениша, обично су већ у годинама када губе своје зубе, што им још више отежава адекватан процес жвакања и потребног уситњавања хране. Додатан проблем је и низак ниво хлороводоничне киселине у желудцу, која је неопходна за секундарно разлагање зелениша, што је све чешћи случај данас услед дугог периода лоше исхране прерађеним индустријским намирницама.

Први искорак је била идеја да се зелениш уситњава у блендеру и да покуша да га тако помешаног са водом пије као сок. Али и укус и мирис сокова од зелениша је углавном сувише јак, горак или опор, нимало пријатан за конзумирање. И онда је дошла на идеју да га меша са воћем, посебно слатким у почетку, попут банана, што се показало пуним поготком. Бутенко је осим тестирања ефеката повећаног уноса зелениша на овај начин,  у свакодневној исхрани своје породице, спровела и мање експерименте са групама људи који су добровољно, зарад решавања сопствених здравствених проблема, редовно пили зелене сокове у дужем временском периоду.

Своја искуства и практичне савете, као и мишљења консултованих експерата у случајевима када је нешто требало стручно објаснити, Бутенко је преточила у 2 корисне књижице које свакако треба прочитати: „Зелено за здравље“ и „Револуција зелених кашастих сокова“. За оне који из здравствених разлога имају потребу да сасвим пређу на сирову исхрану биће корисна и њена прва књига „12 корака до сирове исхране, која је у овом издању, седам година касније, допуњена искуствима коришћења зелених сокова.

Пажљиви читаоци уочиће неке суштинске искуствене савете често пренебрегнуте од оних који више помодно, или само из гастрономских побуда повремено спремају или наручују зелене сокове. Издвојио бих ове: доследна, свакодневна, или скоро свакодневна конзумација зелених сокова; коришћење различитог зелениша, не само једног у дужем периоду; осим воћа није препоручљиво редовно додавати орашасте плодове и семенке у сокове, јер то отежава апсорбцију;  за најбољи ефекат попити сок ујутру око 40 минута пре оброка, а током дана најмање исту временску паузу правити после или пре неког оброка.

У свему осталом постоји заиста широка лепеза комбинација за прављење сокова. Сви смо различити и што се укуса тиче и потреба, тако да је најбоље ослушкивати реакције сопственог организма и уз мало интуиције доћи до онога што му највише погодује. Притом, ипак, потребна је одређена мера истрајности и поступности, поготово уколико нам је организам у лошем стању – требаће му времена да се прилагоди променама. Посебно мислим на зачаран круг који је често већ настао код људи који не могу добро да сажваћу храну, и/или имају низак ниво хлороводоничне киселине. У немогућности да производи желудчану киселину у потребној количини, човек већ тешко подноси зелениш, престаје да га једе и склон је аверзији према њему. Као резултат организам бива све више у дефициту хранљивих материја и здравље наставља да се погоршава. Уносом алкалне хране у комбнинацији са зеленим соковима доћи ће постепено и до дизања нивоа хлороводоничне киселине, што је предуслов за промене које ће се огледати у лакшем варењу и адекватнијој апсорбцији. Ипак, уколико се човек не потруди да промени и лоше навике редовног уношења посебно слаткиша и прерађених намирница, тешко да ће се ослободити акумулираних последица.

С обзиром да сам почео редовно да пијем зелене кашасте сокове током зиме, најчешће сам их правио од спанаћа и кеља, понекад од зелене салате, першуна и руколе. Од воћа редовно сам додавао банану, често и јабуку, понекад суве шљиве, поморанџу, киви… Почетак пролећа сам са радошћу дочекао и искористио да почнем учити о самониклом биљу, па су се тих дана у блендеру најчешће нашли мишјакиња и маслачак, уз додатак мени врло пријатних, више зачинских листића красуљице.  Импровизовао сам и напитак са листовима сремуша, при чему исцедим и један лимун, додам један краставац, а после блендирања у чаши размутим и кашичицу меда. Сада сам већ пробао и комбинације младих листића пуцавца, ноћурка, црвене детелине, боквице… О укусима и ефектима нећу посебно писати, то је најбоље да свако сам открива и истражује.

Зимски период је доста проблематичан и због тога што се често не може наћи квлитетан зелениш на пијаци, па се понекад мора платити и скупље за органски. Проблем је и то што углавном зелениш долази из пластеника, током раста има дефицит сунца, а могуће и не адекватну подлогу. То је итекако битан фактор, а не само то да није прскано и третирано хемикалијама. Проналажење поузданог снабдевача квалитетним зеленишом, као уосталом и другим намирницама, а да то не буде баш прескупо, остаје за свакога врло важан посао око којег се ваља потрудити у свако доба године. Ко има могућности да и сам започне са малом баштом, такође ће морати да се додатно потруди и учи, што је случај и са упознавањем и брањем самониклог биља. Ево неколико корисних линкова које од срца препоручујем, по један за:  „трагаче“,  „баштоване“ и „бераче“.

Нешто и у вези блендера, зелениш иако наизглед нежан често се састоји од врло чврстих и жилавих влакана, тако да је потребан добар блендер јачине од око бар 1000 вати. Од оних које сам имао прилике да користим, нутрибулет 900 се показао сасвим добрим, као и Вегавита ВБЛ-767 блендер од 1500 вати. Оквирне цене су око 9-15 хиљада дин, а увек има неких промоција или акција на разним сајтовима. Споменути Вегавитин блендер можете набавити и преко страница једног иначе интересантног блога са ове платформе, чији аутор има више чланака везаних за природан живот и исхрану који су плод вишегодишњих личних трагања и искустава.

И за крај ове мале серије чланака о исхрани нагласио бих још једном узалудност тражења „чаробног штапића“. Здрава – уравнотежена исхрана јесте важан и често врло потцењен фактор очувања општег здравља организма (нормалног, равнотежног стања) и неизбежан корак ка оздрављењу (уравнотежењу), ако је већ дошло до болести. Али уколико није у садејству са одговарајућом физичком активношћу и духовним освешћивањем, које почиње признавањем и разумевањем сопствених чињења, тешко да ће дати очекиване, а посебно трајне резултате. А треба имати на уму и да нема „рецепта“ за све, неке основне поставке и препоруке могу имати општу важност и применљивост, али свако мора сам пронаћи оно што његовом организму највише погодује. Наравно, не користећи се тиме као изговором за попуштање својим лошим навикама и лењости, поготово кад је потребно помоћи организму да се самоизлечи.

Advertisements

Моћ исхране за здравље и опстанак

 

Свакако о исхрани има много позванијих који пишу, или би могли да поделе своја искуства сигурно богатија од мојих. Доста сам размишљао да ли је уопште оправдано да и почнем о томе писати, као и на који начин да то излажем. Четири месеца колико се озбиљније бавим исхраном мало је, али опет прилично пуно сам прочитао, доста тога лично применио, понешто повезао гледајући уназад и имам осећај да вреди направити малу рекапитулацију. Прављење сваког пресека уједно је мисаона провера праксе, мени је свакако на корист, а буде ли још некоме утолико боље.

Основни закључци су следећи:

О исхрани генерално мало знамо, а и оно мало што смо кроз образовање или у породици научили, нити је поуздано, нити је темељно. Да ствар буде гора ни лекари,  који би о томе требало да највише знају, немају адекватно образовање у вези исхране. И то није специфичност нашег образовног система, него општа појава. Додатној збрци доприноси претрпаност савремених медија често опречним, непровереним, или комерцијализованим информацијама.

Болести су највећим делом последица лоше исхране (често у комбинацији са лошим пратећим навикама) и такозваних „психолошких проблема“, односно преоптерећености организма аутокреираном псеудонормалном его-ситуацијом. И у једном и у другом случају лечење се често своди на привремено ублажавање последица применом медикамената, умртвљивањем, или где је могуће, хирушким одстрањивањем оболелих делова организма. Уместо да се бави стварањем услова за целовито унормаљење.

Организми свих живих бића створени су тако да се бар у одређеном временском периоду могу самообнављати, а по потреби и самозалечивати. Самообнављање бива угрожено или споља, или изнутра. Сва жива бића имају инстинкт као уграђено оружје за одбрану, а човек као его и способност да себи додатно помогне (или одмогне) (не)размишљањем, (не)сазнавањем и (не)разумевањем. Однос човека према свом физикусу, а у то спада и исхрана, је често „боговски“ (надмен или превиђајући – то је некако најадекватнији опис односа који сам ја имао), па последично врши унутрашњу аутодеструкцију. Зависно од боље или горе генетске основе, од умерености или претераности у практиковању одређених штетних навика, пре или касније организму понестају неопходни услови за саморегулацију и одбрану.

Када последице прерасту у болест могуће је,  пре свега доследном, а у краћем периоду и радикалном променом исхране, дотадашње одмагање преокренути у помагање. Таквим активним приступом омогућава се покретање програмираних механизама за самоизлечење организма. Мање, или само  рестриктивне промене, у смислу одрицања од понеке навике, што је обично последица преовлађујућег пасивног или инертног става (пацијент, уместо акцијент), могу у најбољем случају донети веома спор опоравак, а чешће само стагнацију.

Многа су сведочанства да су се људи излечили и од најтежих болести променом исхране, уз одређене природне (биљне) или синтетичке лекове и стимулансе, физичке вежбе и бодар дух. Разлог неуспеха лечења је најчешћи кад се мисли да је само промена исхране довољна, или да се без битне промене исхране, само уз помоћ лекова (било природних, било синтетичких, зрачења или осталих метода савремене медицине ) може оздравити. Мој отац је на пример врло дисциплинованим вођењем рачуна о исхрани, уз доста кретања и без јаких лекова и инсулина, практично зауставио развој шећерне болести која му је дијагностицирана у педесетим годинама и све до своје 88 године живео активно и нормално.  Тек кад је због пада престао да се активно креће дошло је до прогресивног слабљења физичких и менталних функција.

Лењост је један од главних узрока како успостављања дуготрајних лоших навика исхране, тако и тешког мењања навика и увођења промена у исхрану када су последице већ сасвим јасно видне и осетљиве. Навешћу неколико баналних примера. Лењост најчешће иде у комбинацији са незнањем, али често преовлада и поред знања о штетности неке навике. Људе мрзи да процеђују чај и рађе користе кесице које садрже биљни прах знатно слабијег квалитета (у најјефтинијој варијанти то је заправо отпад). Из лењости се користе разни инстант напитци, брза храна, прерађана зрна житарица у виду разних муслија и пахуљица. Колико пута само из лењости нисам ољуштио и појео воћке које су ми биле при руци, или направио сок од њих. Скоро свако ће наћи понеку мање или више бизарну испољену лењост у односу према својој исхрани.

Људи су углавном инертни и невољни за промене уопште. Што је нешто  важније за живот, било да је у питању нека аутокреирана нереална вредност и од ње зависна потреба, или нешто што је реално важно попут исхране, са свим природним, али и вештачки формираним потребама, утолико је мања вољност за предузимањем промене. Иако разне „алармне лампице“ увелико светле. Та невољност се манифестује кроз креирање разних алибија од недостатка времена, одлагања за касније, позивања на то како су се хранили наши преци, потенцирања збуњујућих разлика у ставовима званичне и „алтернативне“ медицине, очекивања да ће употреба неког лека, или време само по себи, решити здравствене проблеме. Нема чаробног штапића, осим да сам творац интервенише из њему знаних разлога, али зар болести не долазе баш да се најпре научимо да примамо већ дате помоћи у нама и око нас? Зато ни најбољи савет, макар и разуму јасан, нема снагу да покрене, уколико нема воље за целовитом променом навика и односа према свему датом. И уколико се разумевање не претпостави допадљивим и углавном нереалним очекивањима.

Само кратко да напоменем (у вези позивања на претке) да су се у последњих педесетак година услови живљења радикално изменили (убрзање свега, загађење свега, отуђеност, урбанизација,  инстант духовност, итд) тако да је тешко изводљиво живети и хранити се као некад, а поготово без неких сасвим нових последица у промењеним условима. И евентуална корисна повратна миграција младих ка селу, биће нешто ново, иако свакако боље од садашњег стања. Уз то да споменем,  да је једна обимна студија, спроведена почетком прошлог века међу најстаријим становницима на западу Европе, показала је да је најјачи заједнички именитељ био не неки специфичан начин исхране, него умереност у конзумацији. То је оно што сигурно и данас може донекле бити заштитни фактор и при претежно лошој исхрани.

Које су основне смернице за упознавање природне, здраве исхране?

Иако сам тек пред крај мојих проучавања прочитао књигу „Моћ исхране“ Колина Кембела сматрам да од ње треба започети. Доктор Кембел је ову књигу написао са својих 70 година, после пола века бављења проблематиком исхране и здравља. Он је један од ретких светски признатих стручњака са формалним (не алтернативним) образовањем, који цео век провео радећи на најпрестижнијим пројектима финансираним у оквиру националних здравствених система, и који је у јавност изашао са резултатима и инсајдерским информацијама који добрим делом потврђују смернице најбољих представника природне (или данас често називане алтернативне) медицине. Притом треба имати на уму да се основне смернице око исхране налазе још у библијским списима, а да их налазимо и код Платона, Хипократа, Сенеке…

Дакле најобимнија истраживања и у лабораоријским условима и пре свега у упоредној студији ефеката исхране људи у Кини и у САД  (такозвана „кинеска студија“ којом је руководио доктор Кембел) потврђују да је преовлађујућа биљна исхрана целовитим непрерађеним намирницама  оптимална за човекове потребе. То су основне смернице. Таква храна није подложна никаквим ограничењима у конзумацији, нема потребе за таблицама и сабирањем калорија. Како пише Кембел „можете да побољшате здравље у случају великог броја болести уз помоћ само једне једноставне исхране“.

To се подудара са честим незваничним упозорењима да све рафиниране намирнице (почевши  од брашна, шећера, уља… до разних грицкалица, инстант хране, итд), које су у последњих 150 година преовладале из комерцијалних разлога, а и из незнања и лењости конзумената, имају минималне нутритивне вредности, а често наносе и штету здрављу. Храна животињског порекла, нема скоро ништа потребног што се не може наћи у целовитим биљним намирницама. Само може проузроковати штету уколико се претежно она користи у исхрани.

У овој књизи ћете наћи изложене и основне принципе правилне исхране и здравља, низ врло корисних разматрања резултата његових  вишедеценијских истраживања, а и неке закључке до којих су независно дошли други истраживачи и лекари који су се осмелили да са њима изађу у јавност. Следећа књига коју је објавио  „Холизам: промишљање науке о исхрани“ садржи доста тога већ изнетог у књизи „Моћ исхране“, која је незаобилазна, а како превод  још није урађен упућујем вас да у овом чланку прочитате неке преведене цитате, који дају доста добар увид у најбитније Кембелове поставке.

Кембел разоткрива и разне врсте притисака које моћне индустрије појединих грана прехране и фармације врше на лекаре и стручњаке који се баве исхраном. Увиђамо разне изговоре и преваре којима систем избегава да редефинише принципе здраве исхране, а појединцима који се томе опиру неретко бива угрожена каријера и посао. Правилна, здрава исхрана директно смањује потребу за скупим лечењима и енормном продукцијом лекова. „Дошао сам до закључка“, пише Кембел, „да кад је здравље у питању, влада не ради у корист народа; ради у корист индустрије хране и фармацеутске индустрије на рачун народа. Када се индустрија, академија и влада удруже како би одредили здравље ове земље јавља се системски проблем. Индустрија обезбеђује новчана средства за извештаје о здравственој заштити, а академске вође са везама у индустрији играју кључне улоге у њиховом формирању. Између владиних послова и индустријских послова постоји узајамна спрега, и владина средства за истраживања се усмеравају ка развоју лекова и уређаја уместо здраве исхране. То је систем сачињен од људи који играју соје изоловане улоге, често не знајући ко доноси одлуке и који су њихови крајњи мотиви. Овакав систем представља бацање новца пореских обвезника и суштински је штетан по наше здравље.“

Мислим да је довољно ово што сам истакао да се схвати колика је моћ исхране, не само за појединца, него и за државе, односно народ. Опстанак народа може бити у много већој мери зависан од исхране, него што и слутимо. Ресурси природе и посебно тла сачувани од разних врста деградације могу постати оазе за опстанак у глобално поремећеним условима, који све више воде болестима како наших организама, тако и читавих еко-система. Поседовање знања о свему томе, као и одржавање здраве праксе, може бити пресудно, посебно у ванредним приликама које могу проузроковати модерни ратови, природне или вештачкe катастрофе, па и само нешто видљивија “обољења“ еко-система. Ко једе све и свашта чим му мало закрче црева, лакомо ће се у нужди дохватати и затроване хране, а ко цени здраву храну и коме није стран ни повремени пост у функцији оздрављења, пре ће знати и да истрпи глад и да направи одабир, макар и количински минималан, али зато и минималне потенцијалне штетности.

Наоружани знањем које нам је Кембел пренео, можемо са мање скепсе користити корисне савете практичара природне медицине, којима се најчешће оспорава, што немају формална звања у оквиру здравственог система. Свако ће наћи понешто што му више „лежи“ и на свој начин склапати коцкице у правцу усвајања себи најпогоднијег начина свакодневне исхране, или кориговане за случај већ постојећих обољења. Битно је да знамо оквир за безбедну и здраву исхрану, као и да смо свесни моћи коју исхрана може да има и у негативном и у позитивном правцу. Битно је и да се не оде у крајност да од исхране направимо новог идола. Кембел и то правилно увиђа констатујући да је основна функција правилне исхране да нас што дуже одржи здравим, независним и способним за квалитетан живот и сазнавање. „… Исхрана треба да буде пријатна и без брига и не треба да се ослања на ускраћивање.  Једноставност је неопходна да бисмо уживали у храни…“

У наредним чланцима пренећу вам нека моја корисна сазнања и примене, од набавке и припреме намирница, до начина конзумирања.  У свему ми је највише помогло неколико књига које сам у претходном чланку споменуо, а доста тога сам читао и филтрирао по нету, па ћу се потрудити да успут пренесем и неке од најкориснијих линкова.