Богатство биљног доручка

 

Прва промена коју сам унео у моју исхрану везана је за воћну кашу као доручак. Заправо припремајући се за петодневно чишћење црева које је требало да буде претежно уз исхрану на соковима, неколико дана сам прешао на биљну сирову храну.  Сећам се да сам тражећи неки једноставан рецепт за доручак нашао на нету један чланак по коме сам га припремио. Био сам врло задовољан и укусом и заситљивошћу овог „открића“. Основа су биле овсене пахуљице, којима је додавано воће, ораси и пар зачина. Тада ми је било најважније да доручак лако и брзо спремим, а временом сам научио да се вреди мало више потрудити. Пре свега уместо разних куповних пахуљица и муслија, који су нутртитивно осиромашени термичком обрадом зрна, а често и оптерећени разним вештачким адитивима, користити цела зрна житарице после потапања. А онда обогатити кашу разним корисним биљним додацима, које би иначе ретко конзумирали, што је и главна поента овог чланака.

Није на одмет напоменути да је споменуто чишћење организма  неопходна прва помоћ,  како за оне који су дуго на лошој исхрани и већ имају видне последице, тако и за оне, попут мене, који су се нешто краће или умереније лоше хранили, па су наизглед још здрави. Ја сам се држао програма које је развио доктор Ричард Шулц, с обзиром да је управо његов приступ исхрани, као важном сегменту оздрављења организма, имао пресудног утицаја на мене да се покренем у правцу мењања нездравих навика. Зато свима топло препоручујем књигу „Лечење неизлечивих болести“, која је писана у форми разговора са др Шулцом и у којој су сажета целокупна драгоцена искуства из његове богате праксе,  укључујући програме чишћења организма, детаљне рецепте за справљање и коришћење разних лековитих биљних тинктура, напитака и мелема, као и методе и технике природног лечења разних болести.

Када човек направи тај мали напор да се освежи кроз чишћење појединих органа уз помоћ петодневних постова и биљних тинктура, онда је нормално да се неће олако вратити старим нездравим навикама. Напротив, добиће подстицај да више научи о храни и да постепено уводи у своју исхрану неке корисне промене. Тако се временом и мој доручак обогаћивао како сам откривао нешто ново о разним биљним намирницама и њиховим корисним својствима, и испоставио се као најбољи начин да се уведу у редовну исхрану. Ја сада отприлике три пута недељно припремам овај заиста изузетно нутритивно богат биљни доручак који садржи и житарице и воће и орашасте плодове и семенке и зачине и биљно уље… То је корак у правцу препоруке др Колина Кембела, на основу резултата такозване „Кинеске студије“ којом је руководио, да је преовлађујућа биљна исхрана целовитим непрерађеним намирницама  оптимална за човекове потребе, о чему сам писао у претходном чланку.

Сада скоро увек од житарица користим просо. Од неколико других које сам пробао овас (зоб) ми је остао на другом месту као избор. Њега спремам у зрну скроз сировог. Иначе ко би да има користан приручник о житарицама и разним начинима њиховог спремања препоручујем књижицу Валтера Пердотија „Цереалије – својства, примена и деловање“. Просо ми је дефинитивно најукуснији, а иначе је врло богат минералним материјама, посебно гвожђем (користан за проблеме са анемијом), магнезијумом, фосфором и силицијумом. Садржи витамине А и групе Б, лако се вари, а због високог садржаја лецитина и колина посебно је користан за особе које се мало крећу и баве интелектуалним радом, у слабости и трудноћи.  Просо се издваја од других житарица и по једној веома битној одлици, а то је да ствара алкалност у организму. Ово је данас важно за већину људи јер је закисељеност организма услед лоше исхране узрок многих здравствених проблема и не може се довољно нагласити колико је важно алкализовати организам. Тако да Теодор Баруди није уопште претерао када је свој књизи дао наизглед превише драматичан наслов: „Алкализујте се или умрите“.

Код житарица које се масовно гаје, посебно и за сточну храну, много је већи ризик од ГМО подвала и разних неподобних третмана, него за ову, на неки начин скрајнуту житарицу. Зато ми је сасвим прихватљиво да се купује из конвенционалне производње, јер је цена проса са органским сертификатом скоро око 4 пута скупља. Гледајте да није увоз из Кине и слично, то избегавам и кад стоји да је органско. Нисам још наишао на понуду од домаћег произвођача, а на основу препоруке и сасвим доброг искуства купујем Лучарева паковања од 500 г, увоз из Русије, најповољније што сам нашао је 77 дин у Универекспортовим радњама, значи испадне 154 дин / кг. За један доручак (2 велике порције или 3 осредње) користим око пола кесе, односно око 250 г.

Како просо има врло мало фитинске киселине у опни, што га такође разликује од већине житарица, можете наћи да га није потребно потапати, међутим сматрам исправнијим став да је потребно потапати све што спада у семење (орашасти плодови, семенке уљарица, махунарке и житарице) не само због смањења фитинске киселине него и ради ослобађања инхибитора ензима. Њиховом неутрализацијом семење „оживљава“ , ензими се активирају и доприносе бољем варењу и апсорбцији хранљивих састојака. Значи и просо ваља потопити бар 6 сати, практично преко ноћи ако доручак спремамо ујутро, или после ручка ако ћемо га спремити пред спавање. Претходно се испере у 3 воде, па налије отприлике у односу 3:1. Та вода се ујуто проспе па се са свежом водом у истом односу кува. Већина рецепата подразумева да вода проври, али ја гледам само да кувам око 15 мин на средњој јачини.

Што мање термичке обраде, још једно је генерално правило које сам научио у вези очувања хранљивости и кога гледам да се што чешће држим. Конкретно, скроз сирови просо је по мом укусу сувише тврдо хрскав, а скроз прокувани опет сувише мљецкав, тако да се на овај начин добије укусније стање, још увек мало хрскаво, уз минимално умањење хранљивости услед термичке обраде. Идеална температура до које се при загревању очувава хранљивост сирове намирнице је око 40-50 степени, у овом случају потребна је нешто виша температура, али свакако не да вода проври.

Процеђеном просу додајем 2 банане и 2 јабуке (избор погодан за овај зимски пеиод, а касније се отвара широка могућност комбиновања са сезонским свежим воћкама) све врло ситно исецкано, или изблендовано (ако је баш журба). Кад се то добро промеша најчешће додајем мање-више 6 кашичица млевених ораха, 6 кашичица млевеног семена лана, 3 кашичице рогача, 3 кашичице цимета, 2 кашичице млевеног ђумбира, 1 кашичицу курукуме и 2 кашичице кокосовог уља, све опет добро измешам и ето сјајног доручка. Наравно, кад нечега од побројаног нема, убаци се нешто друго (сусам, сунцокретово семе, чиа семе, какао…), а свако ће, сходно свом укусу или потреби, рецепт мењати или допуњавати. Ко воли слађе може додати мало меда или малтекс (екстрат јечменог слада), само немојте шећер. Рафинисани шећер, уља и  брашна спадају у неколико најраширенијих производа којима је масовно деградирана и онездрављена исхрана људи.

Сви наведени састојци овог доручка изузетно су корисни и добро је додавати их на разне начине јелима, соковима, чајевима…  Ланено семе треба јести искључиво самлевено, остатак који се не потроши држати у затвореној посуди у фрижидеру, по могућству што краће. Купујем органско несамлевено, јер тако може дуже стајати, а оријентације ради може се наћи по цени од око 260 дин за паковање од  500 г. Пошто је семе врло ситно и доста тврдо треба вам или млин за кафу или баш јак блендер.  Цимет треба узимати цејлонски иако је знатно скупљи (најповољније што сам налазио је око 350 дин / 100 г) од углавном коришћеног кинеског, који заправо и није прави цимет (од сличне је биљке која међутим садржи око 60 пута већу количину кумарина, хемијског једињења потенцијално штетног за јетру и бубреге).

Кокосово уље је прича за себе, мада као и о осталим састојцима можете пуно тога прочитати у разним чланцима на нету, препоручио бих вам да прочитате сјајну књижицу доктора природне медицине Бруса Фајва „Лечење кокосовим уљем“. Осим на овај начин, додајем га и у какао и у чај од ђумбира, тако да бар једну кашичицу дневно унесем. Иначе најповољније квалитетно кокосово уље (нерафинисано и недезодорисано) нашао сам у ДМ продавницама и кошта 770 дин за паковање у тегли од 620 мл (значи 1240 дин/ кг). Стварно је врло пријатно, благог мириса, нимало лошије од знатно скупљег Гранумовог, које сам исто имао прилику да пробам. Прерада кокосовог уља је сасвим другачија него код маслиновог уља, а у употреби су често неадекватни слични термини, тако да саветујем да се прочита овај чланак ради разјашњења.

Рогач је добра замена за какао у ширем медитеранском подручју. И једно и друго могу бити замена за напитке од кафе, свакако су кориснији. Притом, треба знати да какао, као и кафа, као изузетно комерцијализовани производи, углавном бивају подвргнути најјефтинијој технолошкој обради кроз коју губе највећи део своје хранљиве вредности. Уз то се углавном гаје на великим плантажама уз примену пестицида, суше се у често нехигијенским условима па садрже понекад и трагове измета, инсеката и других нечистоћа, а у процесу финалне припреме додају им се и разни вештачки адитиви за укус, боју, конзервирање… Често су у питању и хибридне сорте, које су због нижег квалитета и лакшег узгоја знатно јефтиније од знатно ређих аутохтоних сорти. Зато има пуног оправдања да се купује и доста скупљи какао, за који се зна да је набављан директно од провереног произвођача, који поштује технологију хладног процесуирања (издвајање праха из зрна на температурама до 45 степени) и придржава се строгих услова паковања. Гледајући понуду на нашем тржишту препоручујем какао фирме Јуст супериор који се може наћи у многим продавницама здраве хране по цени од 600 – 700 дин за 150 г. На њиховом сајту, осим понуде производа које дистрибуирају,  могу се наћи и врло разумне препоруке везане за исхрану уопште.

Кад смо већ код доручка и јутра, једна од ретких добрих навика коју сам стекао, и пре него сам почео да уводим промене у исхрани, везана је за јутарње „умивање“ организма са пуном чашом воде. Неки препоручују да се у њу исцеди и мало лимуна. Сада се трудим да њој следи и чаша зеленог кашастог сока. Али то је већ друга прича у којој ћу вас упознати са малом „револуцијом“ у исхрани коју је иницирала Викторија Бутенко својим открићем новог начина за унос већих количина зелениша, најхранљивијег, а генерално најмање коришћеног поврћа.

Advertisements

Моћ исхране за здравље и опстанак

 

Свакако о исхрани има много позванијих који пишу, или би могли да поделе своја искуства сигурно богатија од мојих. Доста сам размишљао да ли је уопште оправдано да и почнем о томе писати, као и на који начин да то излажем. Четири месеца колико се озбиљније бавим исхраном мало је, али опет прилично пуно сам прочитао, доста тога лично применио, понешто повезао гледајући уназад и имам осећај да вреди направити малу рекапитулацију. Прављење сваког пресека уједно је мисаона провера праксе, мени је свакако на корист, а буде ли још некоме утолико боље.

Основни закључци су следећи:

О исхрани генерално мало знамо, а и оно мало што смо кроз образовање или у породици научили, нити је поуздано, нити је темељно. Да ствар буде гора ни лекари,  који би о томе требало да највише знају, немају адекватно образовање у вези исхране. И то није специфичност нашег образовног система, него општа појава. Додатној збрци доприноси претрпаност савремених медија често опречним, непровереним, или комерцијализованим информацијама.

Болести су највећим делом последица лоше исхране (често у комбинацији са лошим пратећим навикама) и такозваних „психолошких проблема“, односно преоптерећености организма аутокреираном псеудонормалном его-ситуацијом. И у једном и у другом случају лечење се често своди на привремено ублажавање последица применом медикамената, умртвљивањем, или где је могуће, хирушким одстрањивањем оболелих делова организма. Уместо да се бави стварањем услова за целовито унормаљење.

Организми свих живих бића створени су тако да се бар у одређеном временском периоду могу самообнављати, а по потреби и самозалечивати. Самообнављање бива угрожено или споља, или изнутра. Сва жива бића имају инстинкт као уграђено оружје за одбрану, а човек као его и способност да себи додатно помогне (или одмогне) (не)размишљањем, (не)сазнавањем и (не)разумевањем. Однос човека према свом физикусу, а у то спада и исхрана, је често „боговски“ (надмен или превиђајући – то је некако најадекватнији опис односа који сам ја имао), па последично врши унутрашњу аутодеструкцију. Зависно од боље или горе генетске основе, од умерености или претераности у практиковању одређених штетних навика, пре или касније организму понестају неопходни услови за саморегулацију и одбрану.

Када последице прерасту у болест могуће је,  пре свега доследном, а у краћем периоду и радикалном променом исхране, дотадашње одмагање преокренути у помагање. Таквим активним приступом омогућава се покретање програмираних механизама за самоизлечење организма. Мање, или само  рестриктивне промене, у смислу одрицања од понеке навике, што је обично последица преовлађујућег пасивног или инертног става (пацијент, уместо акцијент), могу у најбољем случају донети веома спор опоравак, а чешће само стагнацију.

Многа су сведочанства да су се људи излечили и од најтежих болести променом исхране, уз одређене природне (биљне) или синтетичке лекове и стимулансе, физичке вежбе и бодар дух. Разлог неуспеха лечења је најчешћи кад се мисли да је само промена исхране довољна, или да се без битне промене исхране, само уз помоћ лекова (било природних, било синтетичких, зрачења или осталих метода савремене медицине ) може оздравити. Мој отац је на пример врло дисциплинованим вођењем рачуна о исхрани, уз доста кретања и без јаких лекова и инсулина, практично зауставио развој шећерне болести која му је дијагностицирана у педесетим годинама и све до своје 88 године живео активно и нормално.  Тек кад је због пада престао да се активно креће дошло је до прогресивног слабљења физичких и менталних функција.

Лењост је један од главних узрока како успостављања дуготрајних лоших навика исхране, тако и тешког мењања навика и увођења промена у исхрану када су последице већ сасвим јасно видне и осетљиве. Навешћу неколико баналних примера. Лењост најчешће иде у комбинацији са незнањем, али често преовлада и поред знања о штетности неке навике. Људе мрзи да процеђују чај и рађе користе кесице које садрже биљни прах знатно слабијег квалитета (у најјефтинијој варијанти то је заправо отпад). Из лењости се користе разни инстант напитци, брза храна, прерађана зрна житарица у виду разних муслија и пахуљица. Колико пута само из лењости нисам ољуштио и појео воћке које су ми биле при руци, или направио сок од њих. Скоро свако ће наћи понеку мање или више бизарну испољену лењост у односу према својој исхрани.

Људи су углавном инертни и невољни за промене уопште. Што је нешто  важније за живот, било да је у питању нека аутокреирана нереална вредност и од ње зависна потреба, или нешто што је реално важно попут исхране, са свим природним, али и вештачки формираним потребама, утолико је мања вољност за предузимањем промене. Иако разне „алармне лампице“ увелико светле. Та невољност се манифестује кроз креирање разних алибија од недостатка времена, одлагања за касније, позивања на то како су се хранили наши преци, потенцирања збуњујућих разлика у ставовима званичне и „алтернативне“ медицине, очекивања да ће употреба неког лека, или време само по себи, решити здравствене проблеме. Нема чаробног штапића, осим да сам творац интервенише из њему знаних разлога, али зар болести не долазе баш да се најпре научимо да примамо већ дате помоћи у нама и око нас? Зато ни најбољи савет, макар и разуму јасан, нема снагу да покрене, уколико нема воље за целовитом променом навика и односа према свему датом. И уколико се разумевање не претпостави допадљивим и углавном нереалним очекивањима.

Само кратко да напоменем (у вези позивања на претке) да су се у последњих педесетак година услови живљења радикално изменили (убрзање свега, загађење свега, отуђеност, урбанизација,  инстант духовност, итд) тако да је тешко изводљиво живети и хранити се као некад, а поготово без неких сасвим нових последица у промењеним условима. И евентуална корисна повратна миграција младих ка селу, биће нешто ново, иако свакако боље од садашњег стања. Уз то да споменем,  да је једна обимна студија, спроведена почетком прошлог века међу најстаријим становницима на западу Европе, показала је да је најјачи заједнички именитељ био не неки специфичан начин исхране, него умереност у конзумацији. То је оно што сигурно и данас може донекле бити заштитни фактор и при претежно лошој исхрани.

Које су основне смернице за упознавање природне, здраве исхране?

Иако сам тек пред крај мојих проучавања прочитао књигу „Моћ исхране“ Колина Кембела сматрам да од ње треба започети. Доктор Кембел је ову књигу написао са својих 70 година, после пола века бављења проблематиком исхране и здравља. Он је један од ретких светски признатих стручњака са формалним (не алтернативним) образовањем, који цео век провео радећи на најпрестижнијим пројектима финансираним у оквиру националних здравствених система, и који је у јавност изашао са резултатима и инсајдерским информацијама који добрим делом потврђују смернице најбољих представника природне (или данас често називане алтернативне) медицине. Притом треба имати на уму да се основне смернице око исхране налазе још у библијским списима, а да их налазимо и код Платона, Хипократа, Сенеке…

Дакле најобимнија истраживања и у лабораоријским условима и пре свега у упоредној студији ефеката исхране људи у Кини и у САД  (такозвана „кинеска студија“ којом је руководио доктор Кембел) потврђују да је преовлађујућа биљна исхрана целовитим непрерађеним намирницама  оптимална за човекове потребе. То су основне смернице. Таква храна није подложна никаквим ограничењима у конзумацији, нема потребе за таблицама и сабирањем калорија. Како пише Кембел „можете да побољшате здравље у случају великог броја болести уз помоћ само једне једноставне исхране“.

To се подудара са честим незваничним упозорењима да све рафиниране намирнице (почевши  од брашна, шећера, уља… до разних грицкалица, инстант хране, итд), које су у последњих 150 година преовладале из комерцијалних разлога, а и из незнања и лењости конзумената, имају минималне нутритивне вредности, а често наносе и штету здрављу. Храна животињског порекла, нема скоро ништа потребног што се не може наћи у целовитим биљним намирницама. Само може проузроковати штету уколико се претежно она користи у исхрани.

У овој књизи ћете наћи изложене и основне принципе правилне исхране и здравља, низ врло корисних разматрања резултата његових  вишедеценијских истраживања, а и неке закључке до којих су независно дошли други истраживачи и лекари који су се осмелили да са њима изађу у јавност. Следећа књига коју је објавио  „Холизам: промишљање науке о исхрани“ садржи доста тога већ изнетог у књизи „Моћ исхране“, која је незаобилазна, а како превод  још није урађен упућујем вас да у овом чланку прочитате неке преведене цитате, који дају доста добар увид у најбитније Кембелове поставке.

Кембел разоткрива и разне врсте притисака које моћне индустрије појединих грана прехране и фармације врше на лекаре и стручњаке који се баве исхраном. Увиђамо разне изговоре и преваре којима систем избегава да редефинише принципе здраве исхране, а појединцима који се томе опиру неретко бива угрожена каријера и посао. Правилна, здрава исхрана директно смањује потребу за скупим лечењима и енормном продукцијом лекова. „Дошао сам до закључка“, пише Кембел, „да кад је здравље у питању, влада не ради у корист народа; ради у корист индустрије хране и фармацеутске индустрије на рачун народа. Када се индустрија, академија и влада удруже како би одредили здравље ове земље јавља се системски проблем. Индустрија обезбеђује новчана средства за извештаје о здравственој заштити, а академске вође са везама у индустрији играју кључне улоге у њиховом формирању. Између владиних послова и индустријских послова постоји узајамна спрега, и владина средства за истраживања се усмеравају ка развоју лекова и уређаја уместо здраве исхране. То је систем сачињен од људи који играју соје изоловане улоге, често не знајући ко доноси одлуке и који су њихови крајњи мотиви. Овакав систем представља бацање новца пореских обвезника и суштински је штетан по наше здравље.“

Мислим да је довољно ово што сам истакао да се схвати колика је моћ исхране, не само за појединца, него и за државе, односно народ. Опстанак народа може бити у много већој мери зависан од исхране, него што и слутимо. Ресурси природе и посебно тла сачувани од разних врста деградације могу постати оазе за опстанак у глобално поремећеним условима, који све више воде болестима како наших организама, тако и читавих еко-система. Поседовање знања о свему томе, као и одржавање здраве праксе, може бити пресудно, посебно у ванредним приликама које могу проузроковати модерни ратови, природне или вештачкe катастрофе, па и само нешто видљивија “обољења“ еко-система. Ко једе све и свашта чим му мало закрче црева, лакомо ће се у нужди дохватати и затроване хране, а ко цени здраву храну и коме није стран ни повремени пост у функцији оздрављења, пре ће знати и да истрпи глад и да направи одабир, макар и количински минималан, али зато и минималне потенцијалне штетности.

Наоружани знањем које нам је Кембел пренео, можемо са мање скепсе користити корисне савете практичара природне медицине, којима се најчешће оспорава, што немају формална звања у оквиру здравственог система. Свако ће наћи понешто што му више „лежи“ и на свој начин склапати коцкице у правцу усвајања себи најпогоднијег начина свакодневне исхране, или кориговане за случај већ постојећих обољења. Битно је да знамо оквир за безбедну и здраву исхрану, као и да смо свесни моћи коју исхрана може да има и у негативном и у позитивном правцу. Битно је и да се не оде у крајност да од исхране направимо новог идола. Кембел и то правилно увиђа констатујући да је основна функција правилне исхране да нас што дуже одржи здравим, независним и способним за квалитетан живот и сазнавање. „… Исхрана треба да буде пријатна и без брига и не треба да се ослања на ускраћивање.  Једноставност је неопходна да бисмо уживали у храни…“

У наредним чланцима пренећу вам нека моја корисна сазнања и примене, од набавке и припреме намирница, до начина конзумирања.  У свему ми је највише помогло неколико књига које сам у претходном чланку споменуо, а доста тога сам читао и филтрирао по нету, па ћу се потрудити да успут пренесем и неке од најкориснијих линкова.

Новости

 

После дужег времена решио сам да мало оживим ове странице. Концепт блога је остао исти, бави се пре свега откривањем из разних разлога слабо познатих, или ретких издања.  Књиге које су постепено од првих објава на овом блогу изазивале или највише интереса, или сам их ја доживео као нешто што је вредно откривања, и даље се трудим да увек имам на стању, а одскора их можете прегледати преко ажуриране странице ПОНУДА. Сада је додато још десетак наслова који ће исто по могућности бивати у сталној понуди, како из области исхране и природне медицине, тако и из области друштвених наука – претежно историје, као и неколико антикварних издања. О тим књигама укратко ће бити рећи у овом чланку.

Пауза од скоро две године последица је разних дешавања и промена у мом најближем окружењу. Болести су танка нит која повезује та искуства, мада дуго тога нисам ни био свестан. Вероватно због велике међусобне различитости људи с којима сам бивао у додиру, како по доби, тако и по стању духа, а коначно и по манифестацијама, од наизглед једва видљивих до смртног исхода. Без обзира на све те међусобне разлике, у болестима је долазло до неких врло сличних испољавања, у смислу промене понашања и реакција. И опет без обзира на разлике, јасно ми се показало да су одговарајућа исхрана и физичка активност кључ за решавање здравствених проблема, односно за њихово спречавање.

Иако нисам поборник крилатице „У здравом телу је здрав и дух“, уверио сам се да ни здрав дух, чак и изразито надпросечно развијених способности разумевања човекове психе,  не мора сам по себи да помаже телу у коришћењу богомданих механизама  самоопорављања и самоизлечења, него може чак и да му одмаже. Парадоксално такав дух често или потцењује и потребе и способности датог му тела, или, у другој, аскетској крајности прецењује способности тела, заправо потцењујући уопште потребитост тела. Суочавање са последицама зна бити болно, али и поучно, како за њих, тако и за оне блиске њима.

Што се већине људи тиче, посебно у „западњачкој“ средини и цивилизацији, која је увелико овладала и нашим просторима, показало се да су болести и тела и духа заправо болести обиља. И то некорисног (и они који живе на граници егзистенције у таквим срединама, у највећем броју се најтеже одричу управо онога што је уобичајено за лошу исхрану и навике, јер потрошачко друштво управо то намеће и подстиче). Тако да би једна од књига које сам препоручивао на овом блогу „Од вишка глава боли“, а односи се на уобичајено стање човекове психе, уз мање допуне везане за уобичајен однос човека према исхрани и телу, могла понети наслов „Од вишка све боли“.

То је разлог што ћу наредне чланке посветити књигама, односно људима који су се темељно и поштено бавили и носили са узроцима болести од којих страдава тело, а потом често и дух, уколико се не тргне на време, јер бива ометен или онеспособљен да се бави оним претежнијим. Неке од тих књига уврстио сам у моју сталну ПОНУДУ, тако да их можете преко овог блога и НАРУЧИТИ. Већина од њих је доступна и у ПДФ форми тако да их свако може прегледати, али верујем да заслужују да се нађу при руци, односно у свачијој библиотеци.

Заједничко свим тим књигама је да нас практично упућују на промене навика везаних за исхрану и начин живота. У суочењу са последицама обољевања услед лоше исхране и начина живота, није довољно одрећи се нечега очигледно штетног, него и знати зашто и шта је све потребно избацити из уобичајене праксе, а шта је потребно увести. За некога ће бити неопходне радикалне промене у периодима од бар пар месеци, да би се организам бар делимично растеретио и очистио од вишегодишње тортуре, а неки ће имати времена да постепено мењају своје навике. Свест да и једно и друго води квалитетнијем животу достојном човека и растерећењу како личном, тако и своје непосредне околине која обично невољно подноси туђи терет, тешко излазећи на крај и са сопственим, може дати неопходну снагу и вољу за истрајавањем у променама навика.

Издвајам неколико сјајних практичара који су ми у многоме отворили очи за неопходне промене: Ернста Гинтера, пионира међу савременијим посвећеницима проблематици исхране, Ричарда Шулца, човека који је усавршио и обједнинио  најбоља искуства америчке хербологије и природне медицине, посебно се посветивши лечењу такозваних неизлечивих болести, Теодора Барудија, који је заслужан за ширење информација о последицама закисељености организма људи, посебно преко књиге бескомпромисног наслова „Алкализујте се или умрите“ и Викторију Бутенко, која је потенцирала значај хранљивости зелениша и упутила нас како да га једноставно и пријатно уведемо у већим количинама у исхрану. Већина од споменутих и других аутора који се баве на сличан начин овом тематиком нема формална звања конвенционалне медицине, па је често то разлог да се сумњи да више места него што је потребно (мада је сумња, у смислу пажљивог здраворазумског проверавања неоспорно корисна, поготово што смо затрпани непровереним, нетачним или злонамерним информацијама). Ипак то чешће бива само алиби за одлагање одлучног покрета ка промени понашања.

Свима којима формално медицински и строго научни приступ недостаје препоручујем да се потруде да пажљиво прочитају већ десет година доступну такозвану „Кинеску студију“ садржану у књизи др Колина Кембела „Моћ исхране“. Реч је о најсвеобухватнијој студији која је обухватила широк опсег болести, исхране и фактора начина живота у периоду од преко 20 година у Кини и на Тајвану, а књига садржи и полувековно искуство једног од најугледнијих америчких научника ове области.  Он је сво време био у прилици да руководи, одлучује или учествује у најзначајнијим националним здравственим пројектима, да би унутар система дошао до чињеница које званична медицина и пратећа индустрија профита  нису спремни да признају. А до сличних сазнања су раније искуствено дошли многи практичари такозване природне медицине, без формалних титула и огромних финансија улаганих у истраживања.

Потрудио сам се да у сталну понуду књига из области историје, посебно везану за репринт издања малобројних сачуваних радова Милоша Милојевића, уврстим и књиге још неких мање познатих, или својевремено неподобних аутора. Пре свега ту је Спиридон Гопчевић, још једна изузетна свестрана личност са краја 19-ог и почетка 20-ог века, чија сведочења везана за простор Македоније постају посебно актуелна у ово време. Затим Лазо Костић, Илија Трифуновић, Светислав Краков, Манојло Грбић… Такође поново можете наручити веома тражено издање из 1988., једино у региону, Солжењициновог историјског романа „Архипелаг Гулаг“.

У више махова проналазио сам за пратиоце блога неке од 8 књига сестара Јанковић „НАРОДНЕ ИГРЕ„, у међувремену је и први пут објављена девета књига, која је управо набављена. Поред ње засад можете купити и репринт издања прве (1934) и друге (1937) књиге.

За љубитеље стрипа у понуди је антикварни комплет илустрованог забавног листа „СТРИП“ из 1951.

И даље су у понуди преостале ретке и изузетно вредне књиге Драгана Атанацковића Теодора, за које се може рећи да су објављене пре времена, бар што се спремности и пријемчивости људи тиче. У току ове године, после дуже времена, требало би да се појави још једна његова књига чији је радни наслов „СИГУРАН ИЗЛАЗ ИЗ НЕДАЋА – промоција система демократске меритократије“. Биће и још неких новитета, мимо објаве путем чланака, тако да повремено баците поглед на страницу Понуде.