ЗЕЛЕНИШ – кључна карика уравнотежења исхране

 

Није никаква новост да је зелениш изузетно корисна храна. Ипак, нисам изузетак у томе што сам га врло ретко конзумирао. Пуно људи има извесну одбојност према зеленишу, а и кад се нађе на њиховом јеловнику има га у малим количинама. Да додамо томе да се можда и чешће користи кувано, што га сигурно мање или више лишава неких корисних састојака.

Пре десетак година, Викторија Бутенко, аматер – нутрициониста, дошла је до више него интересантних закључака, који су се показали врло делотворним и у пракси. Претходно је Бутенко, притиснута озбиљним здравственим проблемима, како својим, тако и супруга и деце, прешла на сирову исхрану и успела да на тај начин поврати њихово нарушено здравље. Бивајући више година на таквој исхрани, осетили су да им нешто фали, тако да је доста размишљала и истраживала… И запазила је фрапантну разлику у исхрани мајумуна, који имају човеку најсличнији дигестивни систем. Та разлика се односила управо на унос зелениша и његово учешће у исхрани. Учешће зелениша у уобичајеној исхрани људи, чак и оних који су вегетаријанци, драстично је мања.

Бутенко је покушала да у својој исхрани то промени, али се суочила са проблемом како уносити веће количине, јер зелениш ни њој, као ни већини људи није посебно укусан и примамљив. Други проблем се односио на тешкоћу да човек адекватно обради зелениш путем жвакања, јер управо финим ситњењем зелениша долази до ослобађања најкориснијих састојака. Наша вилица и зуби су временом знатно ослабили и у односу на наше претке од пре пар стотина година, а камоли у односу на оне од пре више хиљада година. Такође, људи којима је из здравствених разлога најпотребније да повећају унос зелениша, обично су већ у годинама када губе своје зубе, што им још више отежава адекватан процес жвакања и потребног уситњавања хране. Додатан проблем је и низак ниво хлороводоничне киселине у желудцу, која је неопходна за секундарно разлагање зелениша, што је све чешћи случај данас услед дугог периода лоше исхране прерађеним индустријским намирницама.

Први искорак је била идеја да се зелениш уситњава у блендеру и да покуша да га тако помешаног са водом пије као сок. Али и укус и мирис сокова од зелениша је углавном сувише јак, горак или опор, нимало пријатан за конзумирање. И онда је дошла на идеју да га меша са воћем, посебно слатким у почетку, попут банана, што се показало пуним поготком. Бутенко је осим тестирања ефеката повећаног уноса зелениша на овај начин,  у свакодневној исхрани своје породице, спровела и мање експерименте са групама људи који су добровољно, зарад решавања сопствених здравствених проблема, редовно пили зелене сокове у дужем временском периоду.

Своја искуства и практичне савете, као и мишљења консултованих експерата у случајевима када је нешто требало стручно објаснити, Бутенко је преточила у 2 корисне књижице које свакако треба прочитати: „Зелено за здравље“ и „Револуција зелених кашастих сокова“. За оне који из здравствених разлога имају потребу да сасвим пређу на сирову исхрану биће корисна и њена прва књига „12 корака до сирове исхране“, која је у овом издању, седам година касније, допуњена искуствима коришћења зелених сокова.

Пажљиви читаоци уочиће неке суштинске искуствене савете често пренебрегнуте од оних који више помодно, или само из гастрономских побуда повремено спремају или наручују зелене сокове. Издвојио бих ове: доследна, свакодневна, или скоро свакодневна конзумација зелених сокова; коришћење различитог зелениша, не само једног у дужем периоду; осим воћа није препоручљиво редовно додавати орашасте плодове и семенке у сокове, јер то отежава апсорбцију;  за најбољи ефекат попити сок ујутру око 40 минута пре оброка, а током дана најмање исту временску паузу правити после или пре неког оброка.

У свему осталом постоји заиста широка лепеза комбинација за прављење сокова. Сви смо различити и што се укуса тиче и потреба, тако да је најбоље ослушкивати реакције сопственог организма и уз мало интуиције доћи до онога што му највише погодује. Притом, ипак, потребна је одређена мера истрајности и поступности, поготово уколико нам је организам у лошем стању – требаће му времена да се прилагоди променама. Посебно мислим на зачаран круг који је често већ настао код људи који не могу добро да сажваћу храну, и/или имају низак ниво хлороводоничне киселине. У немогућности да производи желудчану киселину у потребној количини, човек већ тешко подноси зелениш, престаје да га једе и склон је аверзији према њему. Као резултат организам бива све више у дефициту хранљивих материја и здравље наставља да се погоршава. Уносом алкалне хране у комбнинацији са зеленим соковима доћи ће постепено и до дизања нивоа хлороводоничне киселине, што је предуслов за промене које ће се огледати у лакшем варењу и адекватнијој апсорбцији. Ипак, уколико се човек не потруди да промени и лоше навике редовног уношења посебно слаткиша и прерађених намирница, тешко да ће се ослободити акумулираних последица.

С обзиром да сам почео редовно да пијем зелене кашасте сокове током зиме, најчешће сам их правио од спанаћа и кеља, понекад од зелене салате, першуна и руколе. Од воћа редовно сам додавао банану, често и јабуку, понекад суве шљиве, поморанџу, киви… Почетак пролећа сам са радошћу дочекао и искористио да почнем учити о самониклом биљу, па су се тих дана у блендеру најчешће нашли мишјакиња и маслачак, уз додатак мени врло пријатних, више зачинских листића красуљице.  Импровизовао сам и напитак са листовима сремуша, при чему исцедим и један лимун, додам један краставац, а после блендирања у чаши размутим и кашичицу меда. Сада сам већ пробао и комбинације младих листића пуцавца, ноћурка, црвене детелине, боквице… О укусима и ефектима нећу посебно писати, то је најбоље да свако сам открива и истражује.

Зимски период је доста проблематичан и због тога што се често не може наћи квлитетан зелениш на пијаци, па се понекад мора платити и скупље за органски. Проблем је и то што углавном зелениш долази из пластеника, током раста има дефицит сунца, а могуће и не адекватну подлогу. То је итекако битан фактор, а не само то да није прскано и третирано хемикалијама. Проналажење поузданог снабдевача квалитетним зеленишом, као уосталом и другим намирницама, а да то не буде баш прескупо, остаје за свакога врло важан посао око којег се ваља потрудити у свако доба године. Ко има могућности да и сам започне са малом баштом, такође ће морати да се додатно потруди и учи, што је случај и са упознавањем и брањем самониклог биља. Ево неколико корисних линкова које од срца препоручујем, по један за:  „трагаче“,  „баштоване“ и „бераче“.

Нешто и у вези блендера, зелениш иако наизглед нежан често се састоји од врло чврстих и жилавих влакана, тако да је потребан добар блендер јачине од око бар 1000 вати. Од оних које сам имао прилике да користим, нутрибулет 900 се показао сасвим добрим, као и Вегавита ВБЛ-767 блендер од 1500 вати. Оквирне цене су око 9-15 хиљада дин, а увек има неких промоција или акција на разним сајтовима. Споменути Вегавитин блендер можете набавити и преко страница једног иначе интересантног блога са ове платформе, чији аутор има више чланака везаних за природан живот и исхрану који су плод вишегодишњих личних трагања и искустава.

И за крај ове мале серије чланака о исхрани нагласио бих још једном узалудност тражења „чаробног штапића“. Здрава – уравнотежена исхрана јесте важан и често врло потцењен фактор очувања општег здравља организма (нормалног, равнотежног стања) и неизбежан корак ка оздрављењу (уравнотежењу), ако је већ дошло до болести. Али уколико није у садејству са одговарајућом физичком активношћу и духовним освешћивањем, које почиње признавањем и разумевањем сопствених чињења, тешко да ће дати очекиване, а посебно трајне резултате. А треба имати на уму и да нема „рецепта“ за све, неке основне поставке и препоруке могу имати општу важност и применљивост, али свако мора сам пронаћи оно што његовом организму највише погодује. Наравно, не користећи се тиме као изговором за попуштање својим лошим навикама и лењости, поготово кад је потребно помоћи организму да се самоизлечи.

Богатство биљног доручка

 

Прва промена коју сам унео у моју исхрану везана је за воћну кашу као доручак. Заправо припремајући се за петодневно чишћење црева које је требало да буде претежно уз исхрану на соковима, неколико дана сам прешао на биљну сирову храну.  Сећам се да сам тражећи неки једноставан рецепт за доручак нашао на нету један чланак по коме сам га припремио. Био сам врло задовољан и укусом и заситљивошћу овог „открића“. Основа су биле овсене пахуљице, којима је додавано воће, ораси и пар зачина. Тада ми је било најважније да доручак лако и брзо спремим, а временом сам научио да се вреди мало више потрудити. Пре свега уместо разних куповних пахуљица и муслија, који су нутртитивно осиромашени термичком обрадом зрна, а често и оптерећени разним вештачким адитивима, користити цела зрна житарице после потапања. А онда обогатити кашу разним корисним биљним додацима, које би иначе ретко конзумирали, што је и главна поента овог чланака.

Није на одмет напоменути да је споменуто чишћење организма  неопходна прва помоћ,  како за оне који су дуго на лошој исхрани и већ имају видне последице, тако и за оне, попут мене, који су се нешто краће или умереније лоше хранили, па су наизглед још здрави. Ја сам се држао програма које је развио доктор Ричард Шулц, с обзиром да је управо његов приступ исхрани, као важном сегменту оздрављења организма, имао пресудног утицаја на мене да се покренем у правцу мењања нездравих навика. Зато свима топло препоручујем књигу „Лечење неизлечивих болести“, која је писана у форми разговора са др Шулцом и у којој су сажета целокупна драгоцена искуства из његове богате праксе,  укључујући програме чишћења организма, детаљне рецепте за справљање и коришћење разних лековитих биљних тинктура, напитака и мелема, као и методе и технике природног лечења разних болести.

Када човек направи тај мали напор да се освежи кроз чишћење појединих органа уз помоћ петодневних постова и биљних тинктура, онда је нормално да се неће олако вратити старим нездравим навикама. Напротив, добиће подстицај да више научи о храни и да постепено уводи у своју исхрану неке корисне промене. Тако се временом и мој доручак обогаћивао како сам откривао нешто ново о разним биљним намирницама и њиховим корисним својствима, и испоставио се као најбољи начин да се уведу у редовну исхрану. Ја сада отприлике три пута недељно припремам овај заиста изузетно нутритивно богат биљни доручак који садржи и житарице и воће и орашасте плодове и семенке и зачине и биљно уље… То је корак у правцу препоруке др Колина Кембела, на основу резултата такозване „Кинеске студије“ којом је руководио, да је преовлађујућа биљна исхрана целовитим непрерађеним намирницама  оптимална за човекове потребе, о чему сам писао у претходном чланку.

Сада скоро увек од житарица користим просо. Од неколико других које сам пробао овас (зоб) ми је остао на другом месту као избор. Њега спремам у зрну скроз сировог. Иначе ко би да има користан приручник о житарицама и разним начинима њиховог спремања препоручујем књижицу Валтера Пердотија „Цереалије – својства, примена и деловање“. Просо ми је дефинитивно најукуснији, а иначе је врло богат минералним материјама, посебно гвожђем (користан за проблеме са анемијом), магнезијумом, фосфором и силицијумом. Садржи витамине А и групе Б, лако се вари, а због високог садржаја лецитина и колина посебно је користан за особе које се мало крећу и баве интелектуалним радом, у слабости и трудноћи.  Просо се издваја од других житарица и по једној веома битној одлици, а то је да ствара алкалност у организму. Ово је данас важно за већину људи јер је закисељеност организма услед лоше исхране узрок многих здравствених проблема и не може се довољно нагласити колико је важно алкализовати организам. Тако да Теодор Баруди није уопште претерао када је свој књизи дао наизглед превише драматичан наслов: „Алкализујте се или умрите“.

Код житарица које се масовно гаје, посебно и за сточну храну, много је већи ризик од ГМО подвала и разних неподобних третмана, него за ову, на неки начин скрајнуту житарицу. Зато ми је сасвим прихватљиво да се купује из конвенционалне производње, јер је цена проса са органским сертификатом скоро око 4 пута скупља. Гледајте да није увоз из Кине и слично, то избегавам и кад стоји да је органско. Нисам још наишао на понуду од домаћег произвођача, а на основу препоруке и сасвим доброг искуства купујем Лучарева паковања од 500 г, увоз из Русије, најповољније што сам нашао је 77 дин у Универекспортовим радњама, значи испадне 154 дин / кг. За један доручак (2 велике порције или 3 осредње) користим око пола кесе, односно око 250 г.

Како просо има врло мало фитинске киселине у опни, што га такође разликује од већине житарица, можете наћи да га није потребно потапати, међутим сматрам исправнијим став да је потребно потапати све што спада у семење (орашасти плодови, семенке уљарица, махунарке и житарице) не само због смањења фитинске киселине него и ради ослобађања инхибитора ензима. Њиховом неутрализацијом семење „оживљава“ , ензими се активирају и доприносе бољем варењу и апсорбцији хранљивих састојака. Значи и просо ваља потопити бар 6 сати, практично преко ноћи ако доручак спремамо ујутро, или после ручка ако ћемо га спремити пред спавање. Претходно се испере у 3 воде, па налије отприлике у односу 3:1. Та вода се ујуто проспе па се са свежом водом у истом односу кува. Већина рецепата подразумева да вода проври, али ја гледам само да кувам око 15 мин на средњој јачини.

Што мање термичке обраде, још једно је генерално правило које сам научио у вези очувања хранљивости и кога гледам да се што чешће држим. Конкретно, скроз сирови просо је по мом укусу сувише тврдо хрскав, а скроз прокувани опет сувише мљецкав, тако да се на овај начин добије укусније стање, још увек мало хрскаво, уз минимално умањење хранљивости услед термичке обраде. Идеална температура до које се при загревању очувава хранљивост сирове намирнице је око 40-50 степени, у овом случају потребна је нешто виша температура, али свакако не да вода проври.

Процеђеном просу додајем 2 банане и 2 јабуке (избор погодан за овај зимски пеиод, а касније се отвара широка могућност комбиновања са сезонским свежим воћкама) све врло ситно исецкано, или изблендовано (ако је баш журба). Кад се то добро промеша најчешће додајем мање-више 6 кашичица млевених ораха, 6 кашичица млевеног семена лана, 3 кашичице рогача, 3 кашичице цимета, 2 кашичице млевеног ђумбира, 1 кашичицу курукуме и 2 кашичице кокосовог уља, све опет добро измешам и ето сјајног доручка. Наравно, кад нечега од побројаног нема, убаци се нешто друго (сусам, сунцокретово семе, чиа семе, какао…), а свако ће, сходно свом укусу или потреби, рецепт мењати или допуњавати. Ко воли слађе може додати мало меда или малтекс (екстрат јечменог слада), само немојте шећер. Рафинисани шећер, уља и  брашна спадају у неколико најраширенијих производа којима је масовно деградирана и онездрављена исхрана људи.

Сви наведени састојци овог доручка изузетно су корисни и добро је додавати их на разне начине јелима, соковима, чајевима…  Ланено семе треба јести искључиво самлевено, остатак који се не потроши држати у затвореној посуди у фрижидеру, по могућству што краће. Купујем органско несамлевено, јер тако може дуже стајати, а оријентације ради може се наћи по цени од око 260 дин за паковање од  500 г. Пошто је семе врло ситно и доста тврдо треба вам или млин за кафу или баш јак блендер.  Цимет треба узимати цејлонски иако је знатно скупљи (најповољније што сам налазио је око 350 дин / 100 г) од углавном коришћеног кинеског, који заправо и није прави цимет (од сличне је биљке која међутим садржи око 60 пута већу количину кумарина, хемијског једињења потенцијално штетног за јетру и бубреге).

Кокосово уље је прича за себе, мада као и о осталим састојцима можете пуно тога прочитати у разним чланцима на нету, препоручио бих вам да прочитате сјајну књижицу доктора природне медицине Бруса Фајва „Лечење кокосовим уљем“. Осим на овај начин, додајем га и у какао и у чај од ђумбира, тако да бар једну кашичицу дневно унесем. Иначе најповољније квалитетно кокосово уље (нерафинисано и недезодорисано) нашао сам у ДМ продавницама и кошта 770 дин за паковање у тегли од 620 мл (значи 1240 дин/ кг). Стварно је врло пријатно, благог мириса, нимало лошије од знатно скупљег Гранумовог, које сам исто имао прилику да пробам. Прерада кокосовог уља је сасвим другачија него код маслиновог уља, а у употреби су често неадекватни слични термини, тако да саветујем да се прочита овај чланак ради разјашњења.

Рогач је добра замена за какао у ширем медитеранском подручју. И једно и друго могу бити замена за напитке од кафе, свакако су кориснији. Притом, треба знати да какао, као и кафа, као изузетно комерцијализовани производи, углавном бивају подвргнути најјефтинијој технолошкој обради кроз коју губе највећи део своје хранљиве вредности. Уз то се углавном гаје на великим плантажама уз примену пестицида, суше се у често нехигијенским условима па садрже понекад и трагове измета, инсеката и других нечистоћа, а у процесу финалне припреме додају им се и разни вештачки адитиви за укус, боју, конзервирање… Често су у питању и хибридне сорте, које су због нижег квалитета и лакшег узгоја знатно јефтиније од знатно ређих аутохтоних сорти. Зато има пуног оправдања да се купује и доста скупљи какао, за који се зна да је набављан директно од провереног произвођача, који поштује технологију хладног процесуирања (издвајање праха из зрна на температурама до 45 степени) и придржава се строгих услова паковања. Гледајући понуду на нашем тржишту препоручујем какао фирме Јуст супериор који се може наћи у многим продавницама здраве хране по цени од 600 – 700 дин за 150 г. На њиховом сајту, осим понуде производа које дистрибуирају,  могу се наћи и врло разумне препоруке везане за исхрану уопште.

Кад смо већ код доручка и јутра, једна од ретких добрих навика коју сам стекао, и пре него сам почео да уводим промене у исхрани, везана је за јутарње „умивање“ организма са пуном чашом воде. Неки препоручују да се у њу исцеди и мало лимуна. Сада се трудим да њој следи и чаша зеленог кашастог сока. Али то је већ друга прича у којој ћу вас упознати са малом „револуцијом“ у исхрани коју је иницирала Викторија Бутенко својим открићем новог начина за унос већих количина зелениша, најхранљивијег, а генерално најмање коришћеног поврћа.

Новости

 

После дужег времена решио сам да мало оживим ове странице. Концепт блога је остао исти, бави се пре свега откривањем из разних разлога слабо познатих, или ретких издања.  Књиге које су постепено од првих објава на овом блогу изазивале или највише интереса, или сам их ја доживео као нешто што је вредно откривања, и даље се трудим да увек имам на стању, а одскора их можете прегледати преко ажуриране странице ПОНУДА. Сада је додато још десетак наслова који ће исто по могућности бивати у сталној понуди, како из области исхране и природне медицине, тако и из области друштвених наука – претежно историје, као и неколико антикварних издања. О тим књигама укратко ће бити рећи у овом чланку.

Пауза од скоро две године последица је разних дешавања и промена у мом најближем окружењу. Болести су танка нит која повезује та искуства, мада дуго тога нисам ни био свестан. Вероватно због велике међусобне различитости људи с којима сам бивао у додиру, како по доби, тако и по стању духа, а коначно и по манифестацијама, од наизглед једва видљивих до смртног исхода. Без обзира на све те међусобне разлике, у болестима је долазло до неких врло сличних испољавања, у смислу промене понашања и реакција. И опет без обзира на разлике, јасно ми се показало да су одговарајућа исхрана и физичка активност кључ за решавање здравствених проблема, односно за њихово спречавање.

Иако нисам поборник крилатице „У здравом телу је здрав и дух“, уверио сам се да ни здрав дух, чак и изразито надпросечно развијених способности разумевања човекове психе,  не мора сам по себи да помаже телу у коришћењу богомданих механизама  самоопорављања и самоизлечења, него може чак и да му одмаже. Парадоксално такав дух често или потцењује и потребе и способности датог му тела, или, у другој, аскетској крајности прецењује способности тела, заправо потцењујући уопште потребитост тела. Суочавање са последицама зна бити болно, али и поучно, како за њих, тако и за оне блиске њима.

Што се већине људи тиче, посебно у „западњачкој“ средини и цивилизацији, која је увелико овладала и нашим просторима, показало се да су болести и тела и духа заправо болести обиља. И то некорисног (и они који живе на граници егзистенције у таквим срединама, у највећем броју се најтеже одричу управо онога што је уобичајено за лошу исхрану и навике, јер потрошачко друштво управо то намеће и подстиче). Тако да би једна од књига које сам препоручивао на овом блогу „Од вишка глава боли“, а односи се на уобичајено стање човекове психе, уз мање допуне везане за уобичајен однос човека према исхрани и телу, могла понети наслов „Од вишка све боли“.

То је разлог што ћу наредне чланке посветити књигама, односно људима који су се темељно и поштено бавили и носили са узроцима болести од којих страдава тело, а потом често и дух, уколико се не тргне на време, јер бива ометен или онеспособљен да се бави оним претежнијим. Неке од тих књига уврстио сам у моју сталну ПОНУДУ, тако да их можете преко овог блога и НАРУЧИТИ. Већина од њих је доступна и у ПДФ форми тако да их свако може прегледати, али верујем да заслужују да се нађу при руци, односно у свачијој библиотеци.

Заједничко свим тим књигама је да нас практично упућују на промене навика везаних за исхрану и начин живота. У суочењу са последицама обољевања услед лоше исхране и начина живота, није довољно одрећи се нечега очигледно штетног, него и знати зашто и шта је све потребно избацити из уобичајене праксе, а шта је потребно увести. За некога ће бити неопходне радикалне промене у периодима од бар пар месеци, да би се организам бар делимично растеретио и очистио од вишегодишње тортуре, а неки ће имати времена да постепено мењају своје навике. Свест да и једно и друго води квалитетнијем животу достојном човека и растерећењу како личном, тако и своје непосредне околине која обично невољно подноси туђи терет, тешко излазећи на крај и са сопственим, може дати неопходну снагу и вољу за истрајавањем у променама навика.

Издвајам неколико сјајних практичара који су ми у многоме отворили очи за неопходне промене: Ернста Гинтера, пионира међу савременијим посвећеницима проблематици исхране, Ричарда Шулца, човека који је усавршио и обједнинио  најбоља искуства америчке хербологије и природне медицине, посебно се посветивши лечењу такозваних неизлечивих болести, Теодора Барудија, који је заслужан за ширење информација о последицама закисељености организма људи, посебно преко књиге бескомпромисног наслова „Алкализујте се или умрите“ и Викторију Бутенко, која је потенцирала значај хранљивости зелениша и упутила нас како да га једноставно и пријатно уведемо у већим количинама у исхрану. Већина од споменутих и других аутора који се баве на сличан начин овом тематиком нема формална звања конвенционалне медицине, па је често то разлог да се сумњи да више места него што је потребно (мада је сумња, у смислу пажљивог здраворазумског проверавања неоспорно корисна, поготово што смо затрпани непровереним, нетачним или злонамерним информацијама). Ипак то чешће бива само алиби за одлагање одлучног покрета ка промени понашања.

Свима којима формално медицински и строго научни приступ недостаје препоручујем да се потруде да пажљиво прочитају већ десет година доступну такозвану „Кинеску студију“ садржану у књизи др Колина Кембела „Моћ исхране“. Реч је о најсвеобухватнијој студији која је обухватила широк опсег болести, исхране и фактора начина живота у периоду од преко 20 година у Кини и на Тајвану, а књига садржи и полувековно искуство једног од најугледнијих америчких научника ове области.  Он је сво време био у прилици да руководи, одлучује или учествује у најзначајнијим националним здравственим пројектима, да би унутар система дошао до чињеница које званична медицина и пратећа индустрија профита  нису спремни да признају. А до сличних сазнања су раније искуствено дошли многи практичари такозване природне медицине, без формалних титула и огромних финансија улаганих у истраживања.

Потрудио сам се да у сталну понуду књига из области историје, посебно везану за репринт издања малобројних сачуваних радова Милоша Милојевића, уврстим и књиге још неких мање познатих, или својевремено неподобних аутора. Пре свега ту је Спиридон Гопчевић, још једна изузетна свестрана личност са краја 19-ог и почетка 20-ог века, чија сведочења везана за простор Македоније постају посебно актуелна у ово време. Затим Лазо Костић, Илија Трифуновић, Светислав Краков, Манојло Грбић… Такође поново можете наручити веома тражено издање из 1988., једино у региону, Солжењициновог историјског романа „Архипелаг Гулаг“.

У више махова проналазио сам за пратиоце блога неке од 8 књига сестара Јанковић „НАРОДНЕ ИГРЕ„, у међувремену је и први пут објављена девета књига, која је управо набављена. Поред ње засад можете купити и репринт издања прве (1934) и друге (1937) књиге.

За љубитеље стрипа у понуди је антикварни комплет илустрованог забавног листа „СТРИП“ из 1951.

И даље су у понуди преостале ретке и изузетно вредне књиге Драгана Атанацковића Теодора, за које се може рећи да су објављене пре времена, бар што се спремности и пријемчивости људи тиче. У току ове године, после дуже времена, требало би да се појави још једна његова књига чији је радни наслов „СИГУРАН ИЗЛАЗ ИЗ НЕДАЋА – промоција система демократске меритократије“. Биће и још неких новитета, мимо објаве путем чланака, тако да повремено баците поглед на страницу Понуде.